Sanjaj Boden(sko jezero), čisti Srbiju

Ništa novo i neočekivano kad su ove zemlje pitanju, ali uvek se iznova oduševim kad vidim njihovu raskošu prirodu, a posebno način na koji se ljudi prema njoj odnose.

Iako je već na prvi pogled jasno da su vile i imanja na obali Bodenskog jezera luksuz koji sebi mogu da priušte samo bogati, ništa ne remeti njegovu lepotu.

Ništa ne "štrči" i ne odudara od prirode koja je ovde bila izuzetno darežljiva. Nema (bar na osnovu onoga što sam mogla da vidim na TV-u) sumanutih građevina čiji je jedini cilj da pokažu koliko im je vlasnik bogat, ekscentričan ili, što je najčešće, i jedno i drugo.

Nisam, nažalost, nikad bila na Bodenskom jezeru, ali verujem da utisak koji sam stekla na osnovu ove reportaže nije bio pogrešan. U to me je posebno uverila biserno čista voda u kojoj su uživali vlasnici vile i njihovi gosti.

Uživala sam i ja gledajući svu tu lepotu, ali nekako setno....razmišljajući o našem nesrećnom Potpećkom jezeru koje se guši u tonama smeća, o Paliću u kojem je već godinama zabranjeno kupanje, o tužnim rekama koje se jedva probijaju kroz "šumu" plastičnih kesa. Tužno, pretužno!

Gledajući ove opuštene i bezbrižne ljude tešila me je jedino pomisao da i ja imam svoju oazu, mesto za uživanje, daleko od grada i muke koju život u njemu donosi.

Tragikomično je, naravno, svako poređenje pošto moja vikendica verovatno vredi manje od njihovih godišnjih troškova za komunalne usluge, ali...koncept nam je valjda isti. Uživanje u prirodi, miru i jednostavnosti!!!

Putujući par dana kasnije ka mom "raju", a još pod utiskom one bodenske razglednice, bila sam posebno kritična.

Primećivala sam svaku, pa i najmanju, gomilu smeća uz put, svako neuredno dvorište, auto-otpade tik uz cestu, ljude koji kroz prozor automobila izbacuju opuške, papir i prazne flaše. Uz bes i tugu gledala sam "okićenu" obalu relativno čiste planinske rečice.

Pitala sam se šta to natera čoveka da u ovakvu lepotu baca plastične kese i flaše, gume pa čak i ostatke nameštaja. Daleko je Bodensko jezero....

Ipak, potpuno neočekivano, dok sam tonula u prilično mračno raspoloženje, baš blizu mog krajnjeg odredišta doživeh sjajno iznenađenje.

Mesto koje je služilo kao mini deponija i koje me je svaki put iznova užasavalo, bilo je potpuno očišćeno. O radosti!

Stari kontejneri su uklonjeni, a gomile kabastog smeća konačno odvezene (na neku pravu deponiju, nadam se). Novi kontejneri su raspoređeni na više mesta i sve je delovalo mnogo lepše, gotovo nestvarno.

Radujući se zbog ovog neočekivanog poklona, gotovo sam zaboravila na pitanje koje me muči od kad sam kupila vikendicu.

Gde baciti kabasti otpad-stari nameštaj, šut i slične stvari?! Ono užasno (a sad očišćeno) mesto svakako nije bilo predviđeno za to, ali samo tu su dolazili kamioni lokalnog komunalnog preduzeća pa je postojala kakva-takva šansa da i taj otpad završi na nekoj deponiji.

Odlučna u nameri da nađem rešenje, pozvala sam komunalce...

Ljubazni glas s druge strane "žice" ostao je bez teksta posle mog pitanja.

Posle par trenutaka dobih odgovor koji me je potpuno šokirao-"Gospođo, vi ste prva osoba s tog područja koja je ikada postavila ovo pitanje".

Hm... sad ja ostadoh bez teksta.

Nemoguće da baš nijedan od oko 300 vlasnika vikendica nije ovo doživeo kao problem.

Nemoguće, ali izgleda istinito (ako je verovati komunalcima).

Posle početne zbunjenosti s obe strane, dobila sam obećanje da će, uz malu nadoknadu, poslati traktor s prikolicom kad mi bude potrebno.

Dobila sam i i pomalo maglovito uveravanje da će problem odvoženja kabastog otpada biti trajnije i konkretnije rešen...u narednom periodu!

Do tad...ko se kako snađe, a to obično znači da će stari nameštaj, stolarija i ostaci različitih građevinskih radova završiti uz one kontejnere (kao i ranije) ili, što je mnogo gore, po okolnim šumarcima.

Tužna, poražena, ali pomalo i ponosna na sebe, razmišljam šta je rešenje. Svesti o potrebi zaštite sredine u kojoj živimo očito nemamo dovoljno.

Nema odgovarajuće kaznene politike, teško nas je naterati da plaćamo usluge komunalnih preduzeća koja, s druge strane, "otaljavaju" posao po pricipu-koliko para, toliko muzike. Prave, moderne deponije su retkost, reciklaža "u povoju" i tako se vrtimo u začaranom krugu! Ne znam ni sama gde je izlaz, kako da sačuvamo lepotu koju nam je Bog dao, kako da ovoj našoj lepoj Srbiji dodamo i epitet čista.

Znam, novac je ključna stvar. Potebne su nam milijarde za deponije i sisteme za prečišćavanje vode i vazduha, ali možemo mnogo toga i sami da učinimo.

Za početak, nadam se da sam bila samo prva, ali ne i jedina koja će tražiti i platiti odvoženje kabastog otpada.

Nadam se da će moje pitanje podstaći lokalne komunalce da stvarno reše taj problem.

Ti mali, a opet tako veliki koraci jedino su što, kao pojedinci, možemo da učinimo. Nije mnogo, ali ekologija se i zasniva na krilatici: "Misli globalno, deluj lokalno", koja bi u ovoj mojoj priči mogla da glasi i : "Sanjaj Boden, čisti Srbiju".