Spisak stvari koje treba da zaboravim

Navike su nas održale? Njihov gotovo ritualni karakter jer, priznaćete, koliko god se gnušali ponavljanja, ono je tu, "kao majka nauke", kao povratak u sigurnost kad neizvesnost preti da postane jedina izvesnost. A ume to da bude onespokojavajuće. Neizvesnost. Rezervisana za hrabre. Koliko vas ima? Koliko nas ima?

U ulici u kojoj sam odrasla postojala je, nekada davno, kućica-kabina, poznatija kao govornica i u njoj glomazni telefonski aparat i na njemu metalni prorez za novčiće od jedan, dva ili pet dinara, ne sećam se više, davno je bilo... i u toj govornici mi, osnovnoškolci, džepova punih zveckavih dinara koje bismo ubacivali u taj sitni metalni prorez tokom nekog nama dosadnog nedeljnog popodneva, a onda nasumično okretali brojeve telefona i kikotali se u slušalicu dok su glasovi s druge strane žice emitovali ili ljutnju zbog uznemiravanja ili simpatiju za takvu vragoliju (što je nas zbunjivalo), valjda smo želeli prkositi dosadnom popodnevu sledeći vlastita pravila.

Ne bih se te epizode koja, verujem, „krasi“ ne samo moje detinjstvo, ni setila da nedavno nisam pročitala knjigu pesnikinje Ane Ristović, „Knjiga nestajanja“. Tako se zove, „Knjiga nestajanja“ i nije pesnička, već prozna zbirka sećanja na stvari koje su postojale u našim životima, a više ih nema.

Mogla bi se razumeti i kao esejističko-pripovedni katalog stvari izgubljenih u vremenu.

Navešću neke: video i audio kasete, pejdžer, cigaret-žvake (sećanje na njih me je posebno obradovalo), rolšue, već pomenuta telefonska govornica (ispostavilo se da generacijske bliskosti dele i slične nestašluke), jambolija, štirkana posteljina, crveni kiosk, foto-aparat „idiot“, lastiš, sat sa kukavicom, herbarijum, foto-tapet, kliker...

Ana Ristović u formi kratke proze izvodi jedan eksperiment sa ljudskim sećanjem i u slici predmeta izgubljenog u vremenu evocora ne samo uspomenu na fizičke karakteristike nekog predmeta već i istorijsko vreme i kontekst, recimo, njegovu auru.

Valjda je zato Anina „knjiga nestajanja“ ili u podnaslovu „Kratka šetnja kroz iščezlo“ i izazvala, u mom slučaju barem, a verujem da nisam niti ću biti jedina, setu i istovremeno jedan gotovo metafizički iskorak u tajnu „prvih i poslednjih stvari“.

Niz Aninih predmeta zaboravljenih u vremenu razvio je tako jedan refleksivni odgovor na pitanje sećanja i zaborava koji je naizmenično prednost davao najpre neophodnosti sećanja, a onda joj pretpostavljao nužnost zaborava kada se čini da sećanje, kao nepotrebni balast, samo otežava komplikovanu svakodnevicu.

A ona je, čini mi se, uvek i jednako komplikovana, naša aktuelna ili nečija prošla, kao što će biti i buduća, nečija svakodnevica. Postoji u Andrićevim „Znakovima pored puta“ jedna znakovita misao dobrodošla uvek kada se klatno za i protiv sećanja toliko zaljulja da mu je neophodna sila trenja koja će ga barem nakratko usporiti.

„Video sam“, pisao je Andrić, „otkopane grobove iz petog veka pre Hrista. U njima su bili još vidljivi tragovi glavnih kostiju i naslućivale se osnovne linije ljudskog lika. U meni se javilo nazadovoljstvo, kao nad neuspelim delom ili nedovršenim poslom. Čovek treba da nestane bez traga“.

Izrečeno bez milosti i direktno u bolno mesto humane egzistencije, želju za besmrtnošću. Sekund ili dva bilo mi je potrebno da pomislim kako bi „Knjizi nestajanja“, koja je zapravo knjiga afirmacije sećanja, kao antipod bila nekakva moguća knjiga zaborava. Nije mi bilo teško da u trenutku osmislim spisak svega što bi svakako trebalo zaboraviti, da „nestane bez traga“.

Pomislite i sami, sigurno baš u ovom trenutku imate nekoliko stvari koje bi se lepo uklopile u taj spisak zaborava. U vlastitom, ličnom mikro ili kolektivnom, makro svetu. Ali odmah zatim, setim se da je književnost jedna velika metafora, kreativna provokacija naših snova o besmrtnosti, a ova, Andrićeva misao, svakako to jeste.

I setim se sebe u trenutku dok se kikoćem u slušalicu u sada već nepostojećoj, davno izgubljenoj telefonskoj govornici, ili dok nestrpljivo odmotavam cigaret-žvake ili upijam miris uštirkane posteljine.

Kakva sam bila, kakvi smo bili tada? I kakvi smo sada? Andrićevom provokativnom delovanju na želju za večnošću, Ana Ristović suprotstavlja jednu drugu provokaciju, ispitivanja tokova vlastitih života i aktuelnog vremena koje brza i hita toliko da je pitanje ima li dovoljno vremena da se formira navika gotovo retorsko.

Stvari se vrtoglavom brzinom smenjuju da nemamo vremena više da se naviknemo. Nema ponavljanja, nema rituala, sigurne izvesnosti. Izgleda da moramo postati hrabri. Za neizvesnost koja je jedina izvesnost i za tokove ispitivanja vlastite tranformacije u vremenu.