Kako smo se zavoleli ja i Srećko

Treći maj 2020. Iza nas je jedan neobičan Praznik rada. Umesto izleta, roštiljanja i druženja imali smo policijski čas. Zahvalna sam što sam ga provela radno, pa mi je "zatvaranje" lakše palo.

Slobodan dan, kao i većinu vremena od početka epidemije, provodim kod kuće. Tu mi je najbolje i najopuštenije. Dosadnu, ali bezbednu rutinu prekida zvono na ulaznim vratima.

Prilično sam iznenađena jer, otkad je ovo počelo, niti negde idem, niti mi iko dolazi. Prestali su da nas obilaze i oni dosadni anketari, prodavci svega i svačega ili sumnjivi likovi koji traže pomoć. Gledam kroz špijunku – komšinica. Sad sam već u rebusu.

Iako živimo "vrata do vrata" i uvek se ljubazno pozdravimo i ispričamo, nismo posećivali jedni druge ni u onim "normalnim" vremenima. Šta li je, pitam se?

Otvaram vrata i vidim da je uznemirena. Ćao. Ćao. Kako si – razmenjujemo par uobičajenih rečenica.

Sledi ono zbog čega je i došla. Gotovo plačnim glasom kaže mi da su sinoć ispred zgrade pronašli napušteno mače koje je jedva progledalo. Setila se mog oduševljenja njihovom mačkom i želje da i ja "usvojim" neku macu, nekad, kad se stvore uslovi.

Kao gomilu zveckavog kamenja baca pred mene pitanje – hoćeš li da ga udomiš. Zbunjena sam, ganuta, uznemirena. Ne znam šta da odgovorim. Uzvraćam pitanjem – mogu li da ga vidim? Klima glavom i vodi me u svoj stan. 

Mače je u kutiji, ušuškano u peškir, potpuno bespomoćno, minijaturno. Gledamo ga obe unezvereno i sa suzama u očima. Komšinica mi priča da ga je sinoć hranila smesom mleka i pavlake. Pronašla je na internetu da je to prva pomoć za ovako male mačiće. 

Pravu zamensku hranu i minijaturnu flašicu je kupila danas i čini se da mu to prija. Stigla je i da ga odvede do veterinara koji brine o njihovom psu i mački koja je sada kod rođaka pošto je mali stan postao pretesan za tročlanu porodicu i dvoje ljubimaca. 

Zabrinuto mi kaže da veterinar nije optimista kada je u pitanju ovo malo, drhtavo stvorenje. Objasnio joj je da ovako mali mačići ne mogu samostalno da vrše nuždu. Za to se, u normalnim okolnostima, pobrine majka koja im liže stomačić i tako ih stimuliše. 

Pitanje je, kaže, i kako će prihvatiti veštačku hranu, da li ima parazite, neku bolest. Potpuno smo izbezumljene, ali jasno je da smo rešile da se borimo za njega. 

Pristajem da mu budem "usvojiteljka", a komšinica obećava da će, dok malo ne ojača, ona brinuti o njemu pošto radi od kuće i gotovo nigde ne izlazi. Hranimo ga iz one flašice i radujemo se što halapljivo guta i ne želi da je ispusti iz usta. 

Verujemo da je to dobar znak i da je veterinar bio samo oprezan kad je sve ono rekao. Nisam mnogo spavala te noći. Razmišljala sam o Srećku (kako smo ga jednoglasno prozvali), osluškivala njegovo mijaukanje iz susednog stana i pitala se da li ću umeti da brinem o njemu. 

Znam sebe, previše ozbiljno shvatam svaku životnu situaciju pa sam sigurna da će i sa Srećkom biti tako. Da li je zdrav, šta će biti kad ostane sam, da li je sebično zatvoriti jedno razigrano biće u četiri zida?! 

Bezbroj pitanja mi se motalo po glavi, ali sam na kraju zaspala sa smeškom, sećajući se kako je zgrabio onu flašicu s mlekom, ali i shvativši da smo ja i komšinica zaboravile na koronu. Strah za jedno malo biće potisnuo je sebični strah za samog sebe!

Nekoliko narednih nedelja smo se zajednički borile za Srećka. Priznajem da je ona bila mnogo spretnija i da je u tim prvim danima bila prava spasiteljka. Uporno mu je masirala stomačić i strpljivo čekala da obavi "posao", a to je, verujte, prilično neprijatan zadatak zato što nikad niste sigurni da li mu pomažete ili ga povređujete. 

Hranjenje nas je, međutim, radovalo pošto je Srećko od prvog dana bio jedan vrlo proždrljiv mačorčić.

Posle nekoliko privremenih boravaka kod mene, došao je i dan da se potpuno preseli i da se period zajedničkog starateljstva (kako smo šaljivo nazivali ovu našu brigu o Srećku) završi. 

Nekoliko noći gotovo da nisam spavala osluškujući ga i spremajući mu flašicu na svaka 2-3 sata, a onda je polako sve postajalo jednostavnije i lakše. Rastao je, postajao sve jači, a konačno i naučio da koristi pesak. 

To nam je, moram da priznam, bio jedan od najradosnijih trenutaka pošto je ono masiranje stomaka postalo veoma naporno i opasno zahvaljujući njegovim sve oštrijim kandžicama.

Šta da vam kažem?! Srećko, koga zovemo i Lav (u skladu sa karakterom), danas ima skoro šest meseci i više od tri kilograma. Ruke i noge su nam izgrebane, pojedini komadi nameštaja i garderobe uništeni, kupatilo uvek u haosu, usisivač, ali odeća puni mačjih dlaka. 

Prljavi sudovi se moraju odmah oprati zato što Srećko obožava da uskoči u sudoperu, ništa od hrane se ne sme ostavljati na njemu dostupnim mestima, a cveće, moj ponos, je odavno izgriženo sa svih strana. 

Sve to, naravno, postaje nevažno kad se, posle divljanja po kući, ušuška kraj vas i počne da prede ili kad se ujutru umiljava oko nogu očekujući doručak.

Kad sad pomislim na onaj majski dan, zahvalna sam što mi je doneo Srećka i što je preživeo uprkos nevolji koja ga je onako malog i bespomoćnog donela na naš prag. 

Zahvalna sam mom lepom mačoru što mi je vratio osmeh i što me svaki dan podseća na to da, pomažući drugom, ustvari pomažete sami sebi.