Grci srpskim suzama (ne) veruju

Ne tako davno u ovoj kolumni pisao sam o tradicionalnom razumevanju Srba i Grka i međusobnoj sličnosti. Ovih dana sve je na probi: čitavo leto žuđena Grčka zatvorena je za Srbe, a tako (ne)će ostati i danas kada se ovaj tekst objavljuje na portalu RTS.

U slučaju konačnog zatvaranja helenskog mora za Srbe ove godine, najavljene su demonstracije i čak blokada grčke ambasade u Beogradu. I sam pomišljam da se pojavim na njima i da glasno – kao neki brkati Grk, na grčkom jeziku – iskažem svoje negodovanje.

Politika je gadna stvar. Mora da odobri ono što se u običnom životu ne bi; mora da zabrani ono što ni po čemu ne treba zabranjivati. Sa izuzetkom petnaest grozničavih dana juna, Srbi ove godine nisu videli Egejsko i Jonsko more.

I ako je za zabranu ulaska u julu i avgustu još i bilo smisla, u septembru smo već uveliko žrtve svojih suseda kojima se nije mogao zabraniti ulazak, a koji su izgleda prelili veliki broj zaraženih preko granice Grčke, najviše na Peloponez i u Solunsku regiju.

I sada se nama ne dozvoljava ulazak. Pogoršaćemo epidemiološko stanje; neki Grci čak na Instagramu pišu kako im je obala bez Srba mnogo čistija...

Da li se sve ovo uklapa u sliku o tradicionalnom prijateljstvu Srba i Grka? Paradoksalno: uklapa se.

Manje je znano da je najveće prijateljstvo između Srba i Krfljana od 1916. do 1918. godine započelo burnim negodovanjem tamošnjeg stanovništva. Kada se povorka skeleta i živih mrtvaka napokon našla na albanskoj obali u februaru 1916., saveznici su počeli da razmišljaju gde smestiti ostatke te razbijene vojske. Niko isprva nije te jadnike hteo da primi.

Ni grčko kopno, ni grčka ostrva.

Britanci su naposletku odabrali Krf i bukvalno izvršili invaziju na to ostrvo da bi stišali bes lokalnog stanovništva. Ostatak je već više znan. Grci su videli jadne ljude, krenula im je suza niz gorštačko lice, pa se sve na kraju završilo orođavanjem, udajom grčkih devojaka za srpske momke koji "tamo daleko" nisu ostavili žene i porod i izgradnjom jednog mita o neraskidivom prijateljstvu koje živi do danas.

I, evo, došlo je danas. Hiljade srpskih turista ponovo liče na povorku izgladnelih nesrećnih duša koje čeznu za grčkim morem kao njihovi pradedovi, a tvrda srca naše braće ne daju im ni grčko kopno, ni grčka ostrva.

Može li se ova nepravedna odluka promeniti? Istorija kaže da može. Ekonomija kaže da mora. Iz udruženja naših turističkih agencija kažu da je naš veliki novac zarobljen u grčkim hotelima i apartmanima i da bi samo poslednjih dvadeset dana sezone donekle moglo da ga vrati. Ali ekonomija, ili kako Grci kaži "ojkonomia", ove godine nije presudna. 

Sve je otišlo dovraga, pa bi vraćanje duga u jednom malom segmentu turizma slabo pomoglo i jednima i drugima. Ljudi misle da Grci treba da čuju njihov glas, i u pravu su.

Grci srpskim suzama veruju samo kada ih vide na srpskom obrazu.