Iz ovih razloga se postaje pisac

Ipak, da li je i pre pola veka bio baš najpoželjniji način da se uđe u književnost osvajanjem ženskih srca? Pisati ne treba da bi se dobila neka nagrada: poljubac, povelja, ulica, trg, fontana...

Uprkos tome, nema pisca koji nije sujetan. Pre skoro četiri decenije, na proglašenju nagrade "Meša Selimović" Slobodan Selenić je rekao: "Ne znam nijednog pisca koji nije sujetan. Zato bih bio neiskren kada bih rekao da mi 'Mešina' nagrada ne pričinjava zadovoljstvo."

Danas pisci iz donekle drukčijih razloga žele da budu autori knjiga sa njihovim potpisom. Najčešći slučaj je to što misle da su vodili ili vode neverovatno zanimljiv život.

Šta sve ne vide advokati u svojoj višedecenijskoj praksi, idući s ročišta na ročište, u narodu koji se sudi oko njive, tarabe, svinje, žene, svastike, pokopa ili venčanja. Ko ne bi pomislio da je ovo štivo koje prosto moli da uđe u roman?

Ima i pisaca koji pišu zato da bi držali prst u visini i opominjali svoje čitaoce. Oni, poput aktuelnog dobitnika NIN-ove nagrade, Srbiju predstave kao ludnicu u kojoj postoje samo dva pozitivna lika, od kojih je jedan očigledno alter-ego samog pisca.

Ukoliko se ne prepoznate u drugom, morate odabrati ulogu jednog od negativca, uz neizrečeno ali dovoljno jasno pitanje: "Koja je vaša krivica za ono što se dešavalo devedesetih?" I dodatak: "Samo nemojte reći da je nema."

Treća vrsta pisaca misle da će pisanjem stići do nekakve terapije. Imaju traumu odrastanja, stasavanja, ratovanja, mirovanja, traume iz zatvora, traume iz egzila, traume iz unutrašnjeg egzila, pa im se čini ako to sve stave na papir (jedna od priznatih pomoćnih terapeutskih metoda) bol i konfuzija će malo da minu; a nije da takvu knjigu ne čeka dosta čitalaca: svi oni sa sličnim traumama.

Četvrta vrsta pisaca piše zato da bi nešto spasla od zaborava. Nema više Čiča-Milojeve vodenice, rečica ni izbliza nije čista i bistra kao za njihovog detinjstva, stočni fond se prepolovio, niko ne ostaje na selu, pa da sve ne potone u tupi zaborav, hajdemo da napišemo roman u kojem ćemo veličati porodični zadružni duh.

Peta vrsta pisaca piše iz suprotnih razloga: da bi se nešto upravo zaboravilo. Bilo je neko teško stanje u kojem nisu odigrali baš najčistiju ulogu; oni su se, kako reče jedan učesnik rata u Bosni našli "usred te situacije", pa su potom presavili tabak i ispisali apokrifnu istoriju u kojoj oni nizašta nisu krivi, već se krivica svaljuje na drugog, pokojnog ili poginulog. Pomalo, sa daleko krvavijim posledicama – sve podseća na scenu u kojoj dete i mačka stoje kraj razbijene tegle s pekmezom, a na mamino pitanje "Ko je razbio teglu?", dete odgovara "Maca".

Ima i šesta vrsta pisaca, koja u spisateljske vode ulazi zato da bi po glavama čitalaca operisali kao rđavi hirurzi. Takvi na svojim stranicama umaraju decu, seju kancere u terminalnoj fazi i nište i zatiru svoje jadne junake kao da su neke eksperimentalne životinje.

Ima i sedma i osma i deveta vrsta pisaca...

Pravi pisci, za to vreme, pišu iz samo jednog razloga: zato što u ime mnogih imaju da kažu ono što samo oni mogu da napišu.