Dogodine se selim na selo i ostavljam cigarete, ali stvarno

Na jednom od redakcijskih sastanaka postavljeno je naizgled jednostavno pitanje – da li je to što, na primer, mladi inženjer ode da živi na selu, pozitivan ili negativan primer?

Odgovaram sa: "Naravno!" i jasno protestujem što ne mogu, kako žalim, da odem na Rudnik, podignem trouglastu planinsku montažnu brvnaru, kupim sve životinje koje sam hteo da čuvam i živim jednostavno, kao neki ostareli Tolstoj u Jasnoj Poljani. Dobro, Tolstoj nije baš živeo jednostavno, ali to mi dođe najslikovitiji primer. 

Dosadilo mi je, odgovaram, da gledam u aplikaciju o kvalitetu vazduha kako bih znao da li mogu sa jednogodišnjim sinom da izađem u šetnju. Ne podnosim gužve, 12 semafora na koliko tačno naiđem na putu do posla, čekanje u redovima, neprekidnu jurnjavu za najbanalnijim stvarima. Iako stalno ukućanima "pretim" odlaskom, do sada to nisam uradio, pravdajući samome sebi tu neodlučnost, najčešće logističkim stvarima – bebac je premali, tamo "negde" nema vrtića (kao da vrtić nije celo selo)... i da ne nabrajam dalje, svako ima neki svoj razlog.

Svako ima svoj egzistencijalni zavičaj, neki imaginarni pejzaž, vreme–prostor otkud dolazi deo njegovog nesvesnog. (Pre)živeti verovatno znači osloboditi se tog zavičaja, zaboraviti na njegovu toplu privlačnost.

Moj se nalazi negde u Pomoravlju, u jednom selu u kojem je moj deda imao vikendicu, gde sam prvi put čuo za reč buk, stipsu, bubnjaru, "terao" čeze, lomio grane komšijske mušmule i dosađivao meštanima biciklom na čijim je točkovima neprekidno zvrndao deo isečene plastične čaše jogurta zakačene za žice.

Međutim, kako je pevao Crnjanski (Moja pesma) "na javi je duša moja bogat seljak, veseljak". Java nije problem, problem je, makar u mom slučaju, ono što se nalazi na suprotnom polu, šta god to bilo, sanjarenje, zabluda.

Nikada nisam "iscepao" drva, sa ocem sam devedesetih godina, baš u tom zavičaju, u celoj bašti iza kuće naopako posadio luk, ne znam šta bih radio sa raznim životinjkama koje šuškaju na tavanu, pojma nemam kako bih reagovao da presuši bunar. U gradu je jednostavno – pozoveš majstora.

Jednom sam nekom rođaku, u nedostatku radnika pomagao da izvadi krompir, ručno bez mašina. Nikada teži posao nisam radio.

Naravno, nije ni tako neostvarivo kupiti kuću na selu, ograditi je, kupiti životinje. Ali, život nije samo to, on je i cepanje drva i rešavanje problema sa bunarom, hidroforom, životinjkama na tavanu.

Zato se divim hrabrosti ljudi koji bez iskustva života na selu odluče da tamo žive. Znam nekoliko primera i vrlo rado gledam njihove fotografije na društvenim mrežama, ne razmišljajući šta je iza fotografije. Bio to eskapizam, ili ne, pokušaj da se "ode" iz svakodnevice, u miru misli o stvarima, mora im se makar priznati da su imali hrabrosti.

Čini mi se da smo svi mi koji živimo u gradu zaboravili na to da imamo pravo da zastanemo na trenutak i da svet zbog toga neće stati. Zašto negujemo brzinu, a pozivamo se na staru mudrost da je brzo istovremeno i kuso. Na kraju krajeva, većina te mudrosti nije došla iz grada.

Siguran sam da se može raditi i na selu. Zašto ne bi neko mogao da napravi aplikaciju sedeći u zagrejanoj sobi dok cvrči drvo na nekom šumadijskom brdu. Zašto bi sedeo u kancelariji ako može da programira na terasi dok gleda u proplanke. Sve je, ipak, pitanje stava.

Mnogo je primera koji pokazuju da čovek sve može, kad reši. Na kraju krajeva, čini mi se da je odnos periferije i centra samo još jedna od lažnih dilema 21. veka. 

U gradu je udobnije, svakako, ali je pitanje – do kada.

Jedino mi se kao racionalan odgovor sa početka teksta čini da je želja za odlaskom na Rudnik motivisana pre nedostatkom vremena provedenog u prirodi i traganjem za nečim davno zaboravljenim nego racionalnom odlukom da se ode iz grada. 

Zato, ljudi iz gradova, samo napred, ako ne na selo makar "negde u šume, u neku divljinu", što bi rekao stihom jedan od predsedničkih kandidata sa 9,44 odsto podrške birača na izborima 2017.