Zašto ste vi plakali za Kobijem

Pitanje je tek odakle tuga i osećaj gubitka onih koji ne prate sport i košarku ili prate ali sami priznaju da im je Brajant bio daleko od omiljenog košarkaša i lika uopšte, onih koji se sećaju da su redovno navijali da izgubi.

Nema tu ništa neobično, sport je idealna maketa života, stvarnost u malom. Kao i život, sport je borba za opstanak ili za vrh. Jedni su na vrhu, a drugi pretenduju da se na njega popnu, jedni su uspešni, a drugi bi da postanu, a neko je uvek višak, što je pokretač večite borbe i previranja.

Štos je samo što je sport, za razliku od života, omeđan jasno definisanim pravilima, jednakim za sve i što se sportska borba, za razliku od svake druge u životu, bez obzira na startne pozicije, minuli rad i stečene privilegije, uvek završava neizbežnim susretom oči u oči, spremnost u spremnost, znanje u znanje.

Gde su jasna pravila, tu je jasan i cilj. Sport je zamišljen tako da se uspeh precizno meri i lako prepoznaje. Zato je lep, zanimljiv i popularan. Tačno se zna šta je cilj, ko je pobednik, a ko gubitnik. Što je šareniji spektar načina na koji se u okviru zadatih pravila do cilja može doći, to je sport zanimljiviji i atraktivniji.

Teško je razaznati ko je najuspešniji pekar, profesor, naučnik, čak muzičar ili slikar, jer to je pitanje tumačenja, ukusa i afiniteta, nije poznato šta je krajnji cilj i gde je uspeh koji niko ne može da ospori.

Na polju ukusa je i stil Kobijeve igre, ponašanje na parketu ili van njega, ali 20 godina odolevanja košarkaškim izazivačima, poeni, nagrade, titule i zlata, sve moguće pobede izvojevane među tesnim ali pravdoljubivim linijama sportskog terena, to je očigledan uspeh koji izaziva poštovanje i inspiriše.

Kobi je lako proverljivo i opšteprihvaćeno jedan od najboljih u istoriji, a svi cenimo, poštujemo i lako se identifikujemo sa uspešnim ljudima. Naravno, ako nisu u našem okruženju i ako ne postoji opasnost da njihov uspeh preraste u naš neuspeh.

Svako ko voli sport, zna da je i zadovoljstvo i obaveza dostojnom protivniku odati priznanje, makar i aplauzom nakon dobre utakmice, a kamoli nakon iznenadnog odlaska jednog od najdostojnijih protivnika svih vremena.

Dobro, svako ko voli sport, zna i da uvek postoje oni jedni (ili jedan) kojima se nikad ne aplaudira...