"Brza moda", ili kako nas je jeftina garderoba skupo koštala

Prisetila sam se nedavno priče jedne koleginice koja je, prilikom renoviranja stana, otkrila orman sa garderobom bake svog muža.

Baka je bila poznata kao dama sa stilom, pa je orman bio pravo modno blago. Ceh za hemijsko čišćenje jeste bio pozamašan ali je, kada se sve sabere i oduzme, ipak bila na dobitku.

Naročito kada se uzme u obzir da je danas teško kupiti odeću koju biste nekom ostavili u amanet. Mislim, naravno, na odeću koju obični smrtnici mogu da priušte.

Upravo zbog nas, običnih smrtnika, navodno i jeste smišljena "brza moda". Moda koja ne košta mnogo, sa modnih pista brzo stiže u prodavnice i još brže završi na smetlištu.

Izbor odeće u prodavnicama se često menja, pa vam se čini da giganti "brze mode" tokom sezone izbacuju na tržište više kolekcija.

Reč je, zapravo, o dobro razrađenoj (neki će reći perfidnoj) strategiji koja vas navodi da svaki put kada ušetate u prodavnicu nešto i kupite. Pred sobom (i drugima) se pravdate kako ste "jeftino prošli".

Koliko nas ta jeftina moda zapravo skupo košta, intenzivnije je počelo da se govori tek poslednjih nekoliko godina.

Koliko se vode potroši da bi se napravila samo jedna pamučna majica, koliko otpadnih voda dospe u reke i koliko nerazgradivog sintetičkog tekstila završi na deponijama.

Etički aspekt "brze mode" dodatno je zagađen kada se uzmu u obzir uslovi u kojima rade oni koji tu odeću prave i to koliko su plaćeni.

Dok smo u potrošačkom zanosu ne pada nam na pamet da neka devojčica u Bangladešu radi za nadnicu koja ne doseže ni dva dolara dnevno. Uostalom, Bangladeš je daleko.

Nažalost, svest se ozbiljnije ne menja ni kada se ista priča ponovi u vašem dvorištu. I tu nastaje začarani krug.

Jeftinu odeću kupujemo zato što ne zarađujemo dovoljno da bismo kupovali onu kvalitetniju i skuplju. S druge strane, plate ne mogu da budu veće ako je cilj da se proizvodi jeftina roba široke potrošnje.

Za sve to vreme, začetnici koncepta "brze mode" su u vrhu liste najbogatijih ljudi na svetu.

I taj problem dobacuje mnogo dalje od modne industrije. Kupovina mašine za veš nekada je bila velika investicija, ali su trajale po trideset godina. Danas ih se većina ljudi ratosilja čim prođe garantni rok, jer se popravka ne isplati.

Neki giganti "brze mode" pokušavaju da poprave ukaljani imidž tako što prikupljaju staru garderobu da bi je reciklirali, a kupcima zauzvrat nude popuste.

Međutim, šta uopšte znači recikliranje odeće? Ili recikliranje mode?

Recikliranje materijala od kojeg se pravi ili vraćanje u upotrebu odeće koju je neko odbacio?

Pitanje je, međutim, šta od odeće koju danas nosimo zavređuje da pređe na sledeću generaciju.

Da li će nešto od današnje odeće dočekati da jednog dana bude "vintidž"?

Možete li uopšte da zamislite da nešto iz vašeg ormana jednog dana bude otkriveno kao "modno blago". Ili da neki od automobila koje danas vozimo završi na nekoj paradi "oldtajmera".

Ono što ne treba da zamišljamo i što je sasvim izvesno jesu gomile đubreta koje ostavljamo generacijama koje dolaze.