Ne volimo Turke, Makedonce, Bugare

Veli se da narodi naročito ne vole svoje susede. Ovo gotovo da je prirodni zakon koji nema izuzetaka. Zna se šta Amerikanci misle o Kanađanima, a o Meksikancima da se ne govori.

Legendarna je surevnjivost i mržnja Francuza i Nemaca gotovo kroz čitav 20. vek. Svaki Francuz u to vreme bio je sumnjičav prema svemu što je nemačko, pa su čak na početku Velikog rata 1914. mnogi tražili da se "kolonjska voda" (po gradu Kelnu) preimenuje u "luvensku vodu".

Kolektivne predstave ovde igraju ulogu osigurača: čim naiđe nešto prema čemu je kolektivitet rezervisan, izbace sklopku i nema struje između dva naroda. 

U malo izmenjenom nacionalnom ključu, Kiš je to nazvao Žil i Džim kompleks. Žil je Francuz koji mrzi sve englesko, a Džim je Englez koji prezire sve francusko. U Žilovom prisustvu niko ne sme da spomene ni E od Engleza, u Džimovom, zna se, suprotno: ni F od Francuza. Na kraju ispadne da Džim nema svojih ličnih ljudskih karakteristika, već se jedino pamti po negativnom: to jest da ne može da podnese ništa francusko; sa Žilom je isto. Ko je on? Ne zna se. Poznato je jedino da mrzi sve englesko.

Kako stoji stvar s nama? Čitalac pogađa da smo u vrhu "kolektivne netrpeljivosti". Treba samo pogledati žutu štampu, pa shvatiti s kakvim "budaletinama" delimo ovaj svet.

Latini su, poznato je čak i detetu iz narodne poezije, "stare varalice". To znači: Italijani, Španci, pa čak i Portugalci koje jedva poznajemo. Amerikanci – svi do poslednjeg nesrećnika koji nema socijalno osiguranje i živi u prikolici su imperijalisti koji "krckaju" tuđ novac.

Na listi "pretvornih nacija" u našoj tabloidnoj svesti u vrhu su i Nemci, pa doskoro i Mađari.

To kakve kolektivne predrasude imamo o svojim susedima je za priču. Da krenemo sa juga.

Makedonci nisu loši ali su do zla boga zaostali i ni "tri veka im neće biti dovoljna da nas stignu". Bugari, protivnici u tri novija rata, su ovaploćenje pokvarenosti i verolomnosti. Rumuni su, valjda zbog velikog broja Roma, stari "Cigani". Mađari su, već je spomenuto, "okoreli namazanci" kojima ni dve nacrtane ovce ne treba ostaviti na čuvanje.

O Hrvatima i Albancima (s Kosova i iz Albanije) ne vredi trošiti reči. Naređajte sve najgore što vam padne napamet pa nećete preterati. Bosanci (svi nekako odreda, bez razlike u veri ili običajima) su baš onakvi kakvim ih predstavljaju vicevi o Muji i Hasi.

Crnogorci više nemaju ni C, ni G od onih Njegoševih Crnogoraca. Ako neki i imaju, oni su se već odavno uklopili u naš kulturni komonvelt. Ko je ostao na brdima i obali... Bolje ne spominjati šta sve o njima imaju reći kolektivne predrasude.

Ovako gledano, niko nam nije ravan i okruženi smo samim talogom od naroda s kojima delimo iste granice, kontinent, pa i čitav nesrećni svet.

Da li, postavlja se na kraju pitanje, tabloidni nacion ikoga voli? Dve su ljubavi velike, i kako bi Nikola Pašić rekao, obe su u većem delu istorije neuzvraćene. Volimo Grke u svakoj prilici i u svim varijantama, ne samo zbog mora, sirtakija i grčke salate. Iznad njih je samo ljubav prema Rusima. Nas i Rusa "trista miliona".

Ipak, surova analiza ni ovde ne treba da zatvori oči. Onako kako paušalno i s oskudnim znanjem osuđujemo, preziremo i omalovažavamo, tako isto nekritički volimo. Nema veze što su nam neki od proskribovanih naroda u novijoj istoriji mnogo više pomogli. Ljubav je trajna, baš kao i mržnja.

Sve ovo, naravno, pobija se ličnim kontaktom. Pisac ovih redova ne može nabrojati sve sjajne ljude koje je upoznao iz svih, odreda proskribovanih naroda i država.