Kad ti treba nesreća da bi bio normalan

Udarna vest iz Tirane 28. novembra trebalo je da bude proslava albanskog državnog praznika Dana zastave.

Najavljivao se marš kojim bi Albanci s Kosmeta i iz Albanije demonstrirali jedinstvo i želju da žive u jednoj državi, a sa srpske strane stizale su kritike i osude pokušaja stvaranja tzv. Velike Albanije.

Očekivalo se da će to biti još jedan dan u kojem će Srbi i Albanci biti na suprotstavljenim stranama, očekivale su se teške reči, ali...

Albanija jeste 28. novembra prva vest u srpskim medijima, ali razlog za to nije marš već katastrofalni zemljotres i žrtve koje je izazvao.

Prizori razorenih kuća, uplakanih i uplašenih ljudi, dece izvučene ispod ruševina, ne ostavljaju nikoga ravnodušnim. Umesto uobičajenih političkih poruka, iz Srbije stižu reči utehe i saučešća, ali i spasilački timovi koji pomažu u izvlačenju stradalih.

Dva naroda čija je prošlost, ali i sadašnjost obojena nerazumevanjem, sukobima i prolivenom krvlju, ujedinila je muka... nesreća veća i moćnija od podela i razlika. 

Nešto slično desilo se pre pet godina kad su Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku pogodile katastrofalne poplave.

Svi problemi i nesporazumi kao da su nestali u onoj mutnoj vodi, bujici koja nas je zapljusnula tog proleća.

Pomagali smo se međusobno, brinuli iste brige, saosećali jedni sa drugima. Znam, bilo je i onih koji su likovali zbog tuđe nesreće, ali njihovi glasovi su ipak bili daleko tiši od onog zajedničkog koji je pozivao na razum i solidarnost. 

Ne ujedinjuju nas samo "viša sila" i prirodne nepogode. Muče nas i isti društveni i ekonomski problemi.

Region masovno napuštaju mladi, obrazovani, nezaposleni, nezadovoljni...Nekada bogati i napredni krajevi danas su gotovo pusti.

Iz gradova i sela za koja se tokom devedesetih ratovalo i ginulo ljudi danas odlaze dobrovoljno. Čini se da zemlja natopljena krvlju više nikome ne treba. 

Nisam "jugonostalgičar" (ako nešto takvo uopšte i postoji), mrska su mi "oplakivanja" zajedničke države iako priznajem da mi nedostaje onaj prošli život i mir koji je ona pružala.

I ovi skoriji i oni prethodni ratovi skupo su koštali moju porodicu i imala bih verovatno pravo da budem ogorčena i puna nerazumevanja, ali, pitam se, čemu sve to?

Živimo svoje male živote, mrzimo se i gledamo preko nišana, a onda nam priroda, viša sila ili prosto, okolnosti, pokažu koliko smo ranjivi i koliko je malo potrebno da shvatimo šta je prava nevolja.

To je kao ono kad se razbolite pa vam svi drugi, do juče nepremostivi problemi, postanu nebitni. Ako imate sreće i ozdravite, obećavate sami sebi da se nikada više nećete nervirati zbog nebitnih stvari, ali to je kratkog daha...

E baš takva je, nažalost, i naša, balkanska, solidarnost!

Nevolje dođu i odu, a sa njima iščezne i ono dobro koje smo pokazali jedni prema drugima.

Već sutra vratićemo se u kolotečinu... vesti će ponovo biti iste... očekivane...

Izgleda da to tako ovde mora ili jednostavno nismo sposobni da se menjamo i shvatimo da je život nešto više od mržnje, podela i želje da "komšiji crkne krava"!