Nemam čulo mirisa i toga sam se nekad stidela, sada se šalim na sopstveni račun

Mama je ostavila neko jelo u rerni i rekla mi da proveram s vremena na vreme. Naravno da sam zaboravila i jelo je zagorelo. Svi biste verovatno osetili da zagoreva i setili biste se da ga izvučete. Ali ne i ja.

Sestra je, zaboravivši da ne osećam mirise, počela da se ljuti i viče "Pa kako nisi osetila???". Bila sam ljuta i odgovorila "Da li bi nekog ko ne čuje pitala što se nije javio na telefon?"

To je bio jedini put da mi se desilo da jelo zagori. Pazim stalno i proveravam, ma šta da je u pitanju. Dešavalo se više puta da mi se hrana u frižideru pokvari i to uglavnom jer zaboravim da sam nešto ostavila. Ali, tako je kod svih, zar ne?

Kad kažem nekom da nemam čulo mirisa, uglavnom je prva reakcija šok. A posle tog početnog iznenađenja, uglavnom sledi oduševljenje. Uglavnom svi kažu "Na ovom svetu ima više smradova nego lepih mirisa, blago tebi".

Ima i onih koji me žale jer ne osećam miris parfema, cveća, hrane. Ali meni ne smeta što ne znam sve to.

Parfem nisam kupila godinama, ali ga uredno koristim gotovo svakodnevno. A i ta nekadašnja kupovina svodila se samo na prosleđivanje novca. Uglavnom mi ih odabere neko ko me zna, a ja samo platim.

Ako parfem dobijem, onda ga dam sestri da omiriše. Ako ona kaže da nije za mene, onda ga prosledim nekom.

Kad kažu da u autobusima jako smrdi, ja se vozim bez mučnine. Bez problema mogu da sedim pored nekog za koga kažu da se oseća na ovo ili ono, da se nije kupao ili zamenio čarape.

Najveća misterija i ono što me najčešće pitaju je kako osećam ukus hrane. Odgovor je jednostavan – isto kao svi drugi. Iako ne osećam kako miriše sarma, to mi je omiljeno jelo.

Po ukusu tačno znam da li je kupus predugo stajao u kaci, da li se luk malo duže dinstao i da li je domaćica stavila i suva rebarca ili nije. Isto je za svako drugo jelo. Po nijansama u boji i ukusima znam kako je spremljeno.

Kad ajvar i malo promeni boju, neko i ne primeti, ali ja znam da će da prokisne i da nije za jelo.

Ono što me buni su začini. Ne znam da razlikujem da li ima ruzmarina, bosiljka, origana. Ako ga vidim u tanjiru, znaću. Takođe, i ako ga ima više nego što treba, osetiću po ukusu, mada vrlo retko.

Često od drugih tražim da mi opišu rečima neki miris. To je, koliko vidim, vrlo teško i gotovo niko u tome ne uspeva. Prvo nisam razumela kako ne mogu, ali sam onda shvatila da ih postavljam u nezgodnu situaciju – kako objasniti na primer razliku mirisa između domaće i supe iz kesice. Ukus je potpuno drugačiji i to vrlo dobro znam.

Teško je bilo prihvatiti, a zatim i okolini reći da niste kao svi. Roditelji su, naravno, znali, ali društvo nije. Uvek sam se vešto pravila da osećam sve kao i oni.

O tome da nemam čulo mirisa sam počela da govorim relativno kasno, možda tek oko 18. godine. Dotad me je bilo sramota, stidela sam se i nisam znala šta treba da radim i kako da odreagujem kad mi neko nešto poturi pod nos.

Najgore mi je bilo na ekskurzijama. Sećam se kad smo jednom prilikom, mislim da je to bio sedmi ili osmi razred, sa školom otišli u Beograd. Razredna nas je pustila da se malo šetamo po Knez Mihailovoj i skoro sve devojčice su pohrlile u parfimerije. Naravno i ja sa njima.

Hodala sam plašljivo, onako sa strane i puštala njih da prve omirišu. One se oduševljavaju ili zgražavaju, a ja osluškujem. Kad neko kaže "Prejak je", "Ovaj je baš osvežavajuć", "Uh, kako je sladak" - ja ponovim "Da, baš je sladak". I tako sam se stalno pravila da je sve u redu.

Onda mi je u nekom trenutku dosadilo da mi stalno poturaju nešto pod nos, pa sam počela da govorim da "ne mirišem". Kakvo je to bilo olakšanje!

Počela sam da zbijam šale na svoj račun, puštam druge da me zadirkuju. Sada sam se toliko opustila da sam prijateljima rekla da mi slobodno kažu ako malo zamirišem neprijatno. I oni mi kažu. Istina, retko, ali kažu, onako u poverenju pa bude smeha sa obe strane. 

Na svojevrstan način, uživam u toj različitosti, ne stidim se. Kad se rodite tako, naučite da živite bez toga što nemate bez ikakvih problema.