Partizan i(li) Zvezda – mogu li se voleti istovremeno

"U košarci sam navijao za Partizan, u fudbalu navijam za Zvezdu", odgovor je jednog od učesnika u RTS-ovom kvizu Potera na pitanje za koga navija, a podigao je veliku prašinu na društvenim mrežama.

Komentari su uglavnom bili negativni – kako je to uopšte moguće? Možda je odgovor pomalo šizofren, kako je rekao i sam takmičar, ali mislim da je u suštini pogrešno pitanje.

Ako navijaš za dva kluba, Partizan i Zvezdu, makar i u različitim sportovima, ti i nisi navijač – a to svakako ne znači ništa loše, ma šta neko mislio o tome.

Navijanje za neki klub nije stvar izbora. Možda jeste u početku, iako se mnogi opredeljuju za jedan od dva najveća srpska kluba ne samovoljno, već kao posledica uticaja bliže okoline, prevashodno rođaka. I to u ranom detinjstvu, kada logika i racio nisu na maksimalnom nivou razvoja.

Tako je bilo i sa mnom. Otac me je nekako opredelio, iako ni on sam nije bio navijač po mojim standardima. Ljubav prema klubu sam razvijao samostalno, bez obzira na brojne uticaje sa strane koji su sugerisali da sam izabrao pogrešnu stranu.

Jednom kada se opredelite – povratka nema. Onaj ko može da menja klub za koji navija, zapravo i nije navijač. Može biti simpatizer, poštovalac, zaljubljenik u sport, ali nikako navijač. Može da bude čak i stručnjak za neki sport, ali ne i navijač.

Da bude jasno, kada kažem navijač ne mislim na one kojima je to zanimanje ili ljude koji "navijaju" iz nekog materijalnog interesa. Tu mislim isključivo na one koji će voleti klub bez obzira na rezultate, kvalitet igre, bezidejne igrače, bezidejnije trenere i još gore uprave...

Obrojavanje dana, sati i minuta do početka utakmice voljenog kluba sastavni su deo svakodnevnog života. Ta dva sata dok traje utakmica sve ostalo prestaje da postoji. Jedini problemi koje imaš u životu nalaze se na terenu, ispred tebe. 

Navijanje za voljeni klub je stvar najdublje emocije, nešto što se oseća i proživljava, bez obzira na lepe i loše stvari. Skok adrenalina kao posledica pobede igra posebnu ulogu u životu svakog navijača, a tuga zbog poraza ili gubitka titule nekada je dovoljna za dane ili nedelje bedaka.

Ko sport ne doživljava tako – nije navijač. Slično kao u nekim drugim životnim sferama. Ko promeni religiju, nikada zapravo nije bio pravi vernik. Postoje ljudi koji menjaju državljanstvo, iz različitih razloga, ali opet samo jednu otadžbinu doživljavaju kao svoju.

Može da mi se sviđa kako neki drugi klub igra, mogu čak da simpatišem i klubove iz nekih drugih država i želim im pobede, kupove, trofeje...

Moguće je da odem na njihove utakmice, čak ih glasno i podržim, ali u srcu postoji samo jedan klub za koji ću navijati do kraja života, bez obzira na sve.