Kako smo se sami, za male pare, ugušili "polovnjacima"

Dobro smo se setili da pričamo o zagađenju vazduha. Problem je, međutim, što se ponašamo kao da se to desilo DANAS ili JUČE. A nije.

Ove godine sam se, verovali ili ne, prvi put vozila vozom. Linija Beograd–Prijepolje, stanica Požega. Sa 25 godina. Starije kolege su mi se smejale. Njima je bilo normalno da na more, kod rodbine po unutrašnjosti – idu vozom. Za mene, jednostavno, nije.

Moja generacija (rođena devedesetih) je uglavnom odrasla u "polovnjacima". 

Sve je krenulo od '93. kad sam na svet zamalo došla u kolima. Tata je vozio mamu od Kovina do Smedereva nekim truckavim putem. Sreća pa sam samo tad u životu bila strpljiva i sačekala da stignemo u porodilište, umesto da, što bi rekao Čvarkov, "svetlost poroda" ugledam u "renou četvorci".

Od tad je svako moje putovanje bilo u kolima. Nismo putovali često, aj što nismo imali para, nego nismo imali ni gde – sva rodbina je bila blizu. 

Vremenom se to promenilo, više se radilo, i kudikamo više putovalo. "Jugo" je zamenio "reno 4", onda je na red došla neka polovna "mazda". Počelo je više da se uvozi, a cene su bile pristupačne. Kud svi, tu i Milosavljevići. Što da ne?

S godinama se broj tih "Milosavljevića" povećavao. Bubanj potok je postao tesan, kola su postala sve povoljnija. Svi su počeli da kupuju. Svakom, odjednom, treba auto! "Ne putuješ kolima?! Ma ti si lud!"

Uvoznici su trljali ruke i mastili brke. Pre toga, naravno, izvadivši katalizatore sa kola (čast izuzecima).

I kad pogledate unazad, kako zameriti? Bila je to retka šansa da se za male pare kupi "kvalitetan" automobil iz inostranstva. Tada se nije imalo novca, samo retki su kupovali novo. A ona "ako dolazi iz Evrope, sigurno valja" bila je neoborivi zakon.

Tada nam, međutim, niko nije javno govorio da se ovamo uvozi ono što Evropi više ne treba. Nisu nam rekli da smo postali otpad za automobile.

Retki su govorili, ali... retko smo ih i slušali.

Mnogi evropski gradovi, pre svih oni u Nemačkoj, izbacili su automobile na dizel. Mi smo prihvatali te zagađivače dok su nam Nemci delovali kao skorojevići koji kola menjaju svako malo.

Nismo se udubili u to ZAŠTO Nemci i Francuzi odbacuju ono što im dugoročno šteti.

Ne, nisu oni bili skorojevići. Morali su to da urade i zamene stare za nove automobile sa nekim novijim "evro" motorom. Morali su da danas plate zdravije sutra. I mogli su to sebi da priušte.

Ovde, na našem Balkanu, pogotovo u Srbiji, nismo to mogli. I zato smo prihvatili da budemo "second hand" parkiralište.  

One retke koji su govorili o šteti niko nije želeo da sluša – ni nadležni, ni mi, kupci.

I sad, kad je pola Srbije među najzagađenijim gradovima sveta, stiže naplata jeftinih "polovnjaka".

Nismo gledali unapred i svima je to odgovaralo.

Da li smo se opametili i počeli da gledamo dalje kroz zagađeni vazduh? Mislim da nismo. Sve izveštaje i tekstove ćemo lagano da iščitamo dok na semaforu radi naš polovni dizel, a mi udišemo polovni vazduh.