Ko je najbolji srpski pisac

Pretpostavimo da je i u literaturi situacija slična onoj u modnoj industriji ili fudbalu, gde ne postoji ideološko razvrstavanje, a skauti iz zapadne Evrope krstare najubogijim zemljama istočne Evrope i Afrike tražeći najokretnije klince s loptom, ili dugonoge devojke čeličnoplavih očiju. Zamislimo da je slično s piscima i da se neki umetnički izviđač odluči da pronađe najboljeg srpskog pisca.

Kakve probleme bi očekivao takav umetnički obaveštajac? Verovatno samo jedan: da mu se ne provuče neki protežirani pisac, kakvih je u "malim", a bogami i u "velikim" književnostima napretek. Probajmo zato da razmišljamo zajedno s takvim skautom za književnost. Da bi došao do šireg kruga srpskih pisaca koji bi mogli konkurisati za ovo laskavo priznanje i, pretpostavimo, ozbiljni angažman, on bi za početak predložio veoma širok izbor pisaca koji bi mu se predstavili sa po jednom kratkom pričom.

Neka je taj broj pedeset. Na prvi pogled to je sasvim dovoljno da se u tom izboru pronađe najbolji srpski pisac. Ali ko će ući na taj spisak? Danas u Srbiji ima oko dve hiljade pisaca koji su učlanjeni u neko od četiri strukovna udruženja i treba pretpostaviti da se svi oni smatraju profesionalcima!

Pedeset pisaca – pa to je kap u nacionalnoj književnosti i lako se može dogoditi da izbor bude nepodesan, tim pre što ne teba ni sumnjati da je agilnost i nekritičnost veća kod netalentovanih nego kod talentovanih pisaca. Lako bi se, dakle, moglo dogoditi da se upravo oni „izguraju" među pedeset. Šta treba učiniti da se to spreči? Izbor ne treba poveriti jednoj, niti mnogim osobama. 

Trebalo bi izabrati tri selektora: jednog do četrdeset, drugog do pedeset pet, i trećeg do šezdeset pet godina starosti. Tako bi se moglo pretpostaviti da će svaki od njih izabrati najbolje predstavnike svoje generacije. Pa ipak, zar i pisaca u svakoj od ovih starosnih dobi nema napretek? Šta nekom književnom izviđaču garantuje da će i tako izbor biti sasvim reprezentativan?

Treba, dakle, pristupiti dodatnom normativizmu, to jest prvom pravilu. Recimo, ovako. U izboru se ne mogu naći pisci koji nisu napisali bar šest knjiga. To deluje sasvim umesno. Ko nije napisao šest knjiga, ne bavi se literaturom profesionalno. Šest ozbiljnih knjiga piše se između deset i dvadeset godina. Tako stižemo do pravih profesionalaca. Ipak, da li?

Kod nas se mnogo piše i još više objavljuje. Nemaju samo veliki gradovi značajne izdavače, već i mnogi zavičajni muzeji, domovi kulture, razna društva prijatelja i poštovalaca, fantomske izdavačke kuće trgovačkih putnika i da se ne nabraja dalje. U nas, dakle, ima blizu stotinu izdavača koji se smatraju velikim ili bar "važnim" zbog misije, i možda i hiljadu koji priznaju da su mali.

U takvim okolnostima svih onih dve hiljade "učlanjenih pisaca" (da se izrazim bulgakovljevim jezikom) štampalo je šest knjiga – ali kod koga. Zbog toga, za prvim odmah mora uslediti drugo pravilo: barem dve od tih šest knjiga treba da budu kod izdavača koji je štampao najmanje dve stotine naslova od osnivanja. I ovo deluje razumno. Dve stotine knjiga može se odštampati za pet do deset godina. Time bi se krug izdavača sveo na dvadesetak, a krug pretendenata za pedeset mesta verovatno sveo na oko stotinu srpskih pisca.

No, neki književni izviđač i među tim imenima mogao bi da opazi podosta amaterizma. Šta onda raditi? Možda propisati treće pravilo da pisci koji uđu među pedeset treba da budu dobitnici barem jedne velike nacionalne nagrade za književnost. Dobro zvuči, ali u Srbiji ima oko stotinu literarnih nagrada, a organizatori svih misle da su upravo one narodno dobro. Zato treba pristupiti četvrtom pravilu i odrediti najviše tri nacionalne nagrade za prozu i tri za poeziju, i odrediti da se dodeljuju, recimo, najmanje petnaest godina. Kada bi se ovako sveo krug, došli bismo do pet ili šest nagrada čija imena svako zna.

Tek tad bi muci počeo da se nazire kraj. Izbor od pedeset pisaca mogao bi da se oformi "ni po babu ni po stričevima", a neki potencijalni izviđači (sećate se: njih tri) mogli bi biti sigurni da se među tim imenima nalazi najbolji srpski pisac i da se tek poneki zaštićeni ili samoizvikani pisac provukao. U miru bi mogli da pročitaju priče i pesme koje su im ponuđene i da prema sopstvenom ukusu odaberu salovodobitnika.

I tu negde prestaje interesovanje za ovu fiktivnu, napola gogoljevsku potragu. Najbolji srpski pisac prezivao bi se na "ić", ili ne bi, ali verujem da su pažljivi čitaoci ovog teksta opazili nešto drugo.

Izbor najboljeg srpskog pisca morao bi da ide uz batinu, mač i oganj, sa mnoštvom provera i čak četiri pravila. Šta nam to govori? Kazuje nam da srpska književnost više ne selektira najbolje pisce, da su stare institucije urednika, kritičara i publike praktično mrtve, te da danas svaki polupismen čovek, pa i probisvet, kriminalac ili vagabund maštaju o tome da postanu pisaci i vanredno lepo opišu svoj skandalozni život. U srpskoj književnosti vlada mnoštvo, diktat množine i buka, kako bi kazao Žak Atali.

Demokratija, reći će neko, ali ako se ovo nekom učini oznakom umetničkog zdravlja, neka u tom mnoštvu pokuša sam da pronađe najboljeg srpskog pisca, pa će tek onda videti kako u umetnosti kvantitet nikad ne prelazi u kvalitet.