A meze, domaćine?

Već na prva dva ukucana slova – "et" Gugl me "prepoznaje" i nudi mi etno sela u Srbiji. Posle kratke pretrage pronalazim jedno u kojem još nisam bila. Sajt odličan - prepun informacija, sjajnih fotografija prirode, lepo uređenog dvorišta, udobnih soba i domaće hrane koju ističu kao najveći adut. Malo me brine onih 120 kilometara koje treba preći do te oaze, ali za lepotu se valja malo žrtvovati, zar ne?!

Krećem...i ponovo osećam ono isto zadovoljstvo kao i svaki put kad "bežim" iz grada. Radujem se danu koji ću provesti u prirodi, daleko od buke i stresa...

Posle dva i po sata (a ne sat i 45 min, kako me je "savetovao" Google), dva pogrešna skretanja, malo makadama i mnogo rupa na putu, stižem na moje današnje odredište. 

Prvi utisak-vredelo je!

Sve izgleda kao na fotografijama...besprekorno! Okolina je prelepa, samo etno selo sređeno do poslednjeg detalja, a raduje me i to što je ispred parkirano tek nekoliko automobila. Ono što moje "gradsko uho" na ovakvim mestima uvek iznenadi je tišina. Veličanstvena, gotovo nestvarna tišina koja vas tera da i sami ćutite i prepustite se uživanju. 

Ulazim puna optimizma, smeši mi se gazdarica i pruža ruku. Dobro došli-kaže-trenutno su nam svi kapaciteti popunjeni pa ne mogu da vam pokažem sobe, ali evo, vidite i sami da je sve u etno stilu...Klimam glavom i pitam u kojoj kućici je restoran. 

Aaa, ovo nije takva vrsta objekta. Mi hranu spremamo samo za goste koji kod nas spavaju i taj boravak ranije najave i uplate. Odgovor koji sam čula već mnogo puta, ponovo me ostavlja bez teksta. Bojažljivo pitam da li mogu bar kafu da popijem.

To časti kuća, kaže žena, i odlazi.

Dok sedim na terasi, pijuckam kafu i sok (kojim me je takođe "častila kuća") pitam se po ko zna koji put- zašto mora tako? Da li je normalno da gostu, koji prevali 120 kilometara samo da bi posetio vaše etno selo, ne možete da spremite bar meze? Da li je baš toliko teško namazati kajmak na lepinju, napraviti neku salatu, ispeći proju ili bar palačinku?

Shvatam ja da nema dovoljno radne snage, da su troškovi ovako manji, ali žalosno je i gotovo tragikomično da, posle posete etno selu u sred Srbije, morate da svraćate u neku kafanu pored puta ili kiosk brze hrane da jedete.

"Premotavam film" i shvatam da je svaka moja poseta etno selima po Srbiji imala takav epilog. U jednom, veoma popularnom, u istočnoj Srbiji, čak ni kafu nisam uspela da popijem.

Gazdarica je bila uvređena kad sam je pitala da li mogu da ručam iako su baš u to vreme servirali hranu za "svoje goste". Pobogu, pa i ja sam valjda gost!

Ne razumem, jednostavno ne razumem...

Da ne bude zabune...ne posećujem etno sela zbog hrane i nisam baš neki veliki gurman, ali logično je da očekujem ljubaznu uslugu i bar jedan (bilo kakav) obrok. Zar je to toliko teško u zemlji koja se hvali gostoljubivošću domaćina, domaćom kuhinjom i želi da razvija seoski turizam?!

Ja neću odustati! Obilaziću i dalje našu zemlju zato što to volim, zato što tako pomažem i samom selu i zato što uporno verujem da možemo bolje!