Kad pisac postane pridev

Francuski kanal Arte kaže da je Borhes danas postao pridev i to je, čini se, najtačnija ocena kruga pisaca u koji se uvrstio ovaj Argentinac. Stati uz ono beketovsko, manovsko, joneskovsko i čehovljevsko, i postati borhesovskim, nedvosmislena je pohvala nečijeg literarnog talenta. Ali, ujedno to je najveća osuda, za koju ne znam da li bi je Borhes poneo s osmehom na licu.

Postati pridevom, pa govoriti o borhesovskom uticaju, borhesovskim nastavljačima, borhesovskom duhu istorije, borhesovskim maštarijama ili borhesovskoj ironiji, po srpskom pravopisu znači pisati ime Borhes malim slovom, što rečito govori o meri udaljavanja od samog Borhesa, koji se, očigledno, piše velikim slovom.

Da li današnje generacije čitalaca mogu onako nevino da uđu u biblioteku i otkriju "Maštarije" ili "Alef", kako je to sredinom osamdesetih činila moja generacija, ili i pre toga generacija tokom sedamdesetih? Čini se da ne mogu.

Nema za Borhesa izgleda više onih letnjih dana, kada se crvena prašina nisko kovitla po pločniku, a novi čitalac izlazi sa njegovom knjigom u ruci i ne opaža vrelo sunce koje ga šiba kao vlasnik neposlušnog pratioca...

Ne, Borhes se danas štampa u sabranim delima ili u jednom tomu (na biblijskoj hartiji). Podrazumeva se da su svi pročitali ono što je napisao, pa nikom ne pada na pamet da obnavlja njegova najveća dela.

U modi je apokrifni Borhes (Šta ponovo čitam, Knjiga Borhesovih uvoda i slično), Borhes u tuđim sećanjima (Uspomene Marije Kodame) i Borhesova topografija. Borhes je postao veliki, pa otud za mnoge koje čitanje slabije zanima: ozbiljan i prekomplikovan.

Sve to nije bio cilj jednog šetača po naličju svojih beonjača (slepi Borhes tako je govorio da šeta). Borhes je pre svega voleo da putuje u maštarijama, a u tome je video nešto homerovski i čisto.

Ipak, već tom temeljnom poetičkom odlukom, Borhes je odredio i svoj uspon, i protivnike, i slatku dekadenciju u kojoj kao klasik uživa danas. Odlučivši da piše o onom što niti vidi, niti je ikad video, Borhes je kao pisac neumoljivo udario na mimetičnost, odnosno preslikavanje stvarnosti u književnost.

Koliko je do njegovog vremena to bilo retko, vidi se po tome što je čak i veliki Man, svega nekoliko decenija ranije, smatrao nemogućim da napiše "Čarobni breg" ukoliko ne provede nekoliko meseci u sanatorijumu za tuberkulozne! Ali, to se dogodilo pre Drugog svetskog rata, a u tom velikom ratu ubijeno je blizu dva miliona jevrejske dece.

Posle 1945. pisci su se razočarali u stvarnost. U Evropi se na Kafku ugledaju Kami, Sartr i Pirandelo; sa Beketom u dramu apsurda zalazi Jonesko. Ipak, svi ovi pisci "ostavljaju jednu nogu u realnosti".

Borhes se, međutim, odvaja od vidljivog i poručuje da su knjige, spisi, anali i biblioteke podsticajnije od životopisa rodnog kraja ili bilo kakvog domaćeg kolorita.

I kako to biva sa istorijskim procesima, za Borhesa se ne može reći da je prvi koji se okrenuo izmaštanom i fantastičnom kao okosnici književnosti. On se pojavljuje kao onaj koji je sledećim naraštajima pisaca ostavio ono što se danas popularno zove "nou-hau" ("know how", "znati kako"), odnosno instrumentarij za odvajanje od realnosti.

Po tom književnom oruđu Borhes je postao omražen i popularan koliko i Ajnštajn koji se okivljuje za "know how" atomske bombe, ili Benzer koji stvorio alat za buduća genetska kloniranja.

Tako je do danas, čini se naročito kod Srba, gde je Borhes označen kao poetički neprijatelj generacija pisaca lokal-patriota koji misle da je njihov rodni kraj najzanimljiviji na svetu, ili je nezaobilazan jer su se u njemu deslili nepojamni zločini o koje književnost ne sme da se ogluši. Borhes je, dakle, onaj koji uznemirava i deo je izopačenog folklora (po)etičkih neprijatelja čija se literatura jedna amoralna umetnost.

Ipak, za drugu liniju, Borhes je onoliko nezaobilazan koliko je za prvu grupu blasfemičan. Iako se svojevremeno protiv Borhesa sprovela prava epidemiološka zaštita, ovaj fantasta "zarazio" je čitavu generaciju pisaca rođenih oko 1950, pa i starije i načinio dve krupne struje u modernoj srpskoj književnosti.

Borhes je i danas odgovoran za postmoderni konstruktivizam u srpskoj literaturi (Basara, Prodanović, Aćin, pa i Albahari) ali i za poetike bazirane na kreiranju intimnih krajolika (Velikić, Petković, čak i Velmar-Janković).

Jedan pisac tako je postao pridev i u nas. A i pridev se, na muku onih koji Borhesa još ne vole, menja po padežima. Mnogo toga tako je i danas borhesovsko; od borhesovskog sačinjena je nezaobilazna linija srpske književnosti; borhesovskom se vraćaju čak i oni koji ga ne vole; borhesovsko ispituju i mladi koji su se rodili posle njegove smrti; s borhesovskim nam valja, dakle, živeti; o borhesovskom i na srpskom je već napisana čitava biblioteka.

I na kraju vokativ: o, borhesovsko, da li bi te Borhes pozdravio!?