Ako su Rusi najbolji pijanisti, a Jevreji najbolji violinisti, šta preostaje nama

Ma kako nekom zvučalo logično, prilično je teško dokazati da je kolorit Huana Miroa odraz katalonskog, a Salvadora Dalija kastiljanskog duha. Da li je Bahova polifonija izraz nemačkog, a Berliozova simfonijska spektakularnost francuskog genija?

Gledajući značajne stvaraoce u mnoštvu, može se reći jedino da neke regije ili narodi češće porađaju jednu, odnosno drugu vrstu umetnika. 

Ne treba mnogo dokazivati da su Rusi supersila u sviranju na klaviru, kao što su Jevreji nesumnjivo najtalentovaniji violinisti. Moglo bi se isto tako utvrditi, da se lirski pesnici i prozaisti češće rađaju u srednjoj Evropi, nego, recimo, u Rusiji, premda bi svako željan sporenja, podsećanjem na Puškina i Ljermontova, lako dokazao suprotno.

Duhovne formacije tako gledane ne postoje. Ipak, kad se slika ukrupni i u žižu se uzmu hiljade stvaralaca koji tvore artističke epohe, stiže se naposletku do nekakvih "znakova pored puta", a oni se tiču nekih sasvim jednostavnih odrednica koje čine duh povesnih perioda.

Najjednostavnije rečeno, da se opaziti da su artističke i filozofske tvorevine na duhovnom zapadu uglavnom nastale iz duha umetničke tehnike i oslanjaju se na veštinu, dok se one na duhovnom istoku povode za intuicijom i rado prigrljuju patetiku kao svoje osnovno sredstvo izražavanja. Ovo se prilično jasno uočava kako se ide od duhovnog zapada (anglosaksonske i germanske kulture), preko duhovnog središta (romanske i slovenske kulture), do duhovnog istoka (indijske i dalekoistočne kulture).

A šta ovo ima za posledicu? Reč je o odnosima detalja i celine. O tim komplikovanim artističkim i misaonim međuodnosima ispisane su mnoge stranice i nisu, niti mogu biti dati konačni odgovori. Da li je prevlast pojedinosti nad celinom znak slabljenja umetnosti, ili je prevaga krupnih ideja nad detaljima oznaka precvetalosti osećanja i ideja? Za ovo nema konačnih dokaza. 

Iako ima brojnih kontraprimera, umetnici zapadne Evrope većinom, bez obzira na istorijske ili stilske odrednice, povode se za minucioznom umetnošću. To proizvodi kolosalne sisteme, prave umetničke bašte u kojima se kaleme samo najbolji strukovi misli i osećanja.

Zapadna umetnost ima jasan i nedvosmislen cilj i do njega stiže upotrebom više nego ubedljivih artističkih sredstava. Umetnik zato deluje izmiren sa samim sobom i ubedljivo utiče na svoju publiku.

Umetnost koja nastaje u centralnoj i istočnoj Evropi, nasuprot tome, već vekovima krije mesijanstvo u svom krilu. Celina zato više nego ubedljivo dobija prevagu nad detaljima koji su tu samo kao puke ilustracije velikog i nesalomivog duha.

To rezultira kapitalnom umetnošću, u kojoj se zida negde ni na nebu ni na zemlji, među javom i međ bogom, i u kojoj često mračni tonovi nagoveštavaju budući razvoj i umetnosti zapada i umetnosti istoka. Biće da se zbog toga umetnost nagoveštaja, statična umetnost koja ide podruku sa večnošću, i dalje nedovoljno dobro razume na Zapadu, kao što se svaka prakticistički organon, pa bio on i tako kolosalan kao Šekspirov još nedovoljno percipira na Istoku.

Da li u tome može biti pomirenja? Može i mora da bude. Umetnost, pa dobrim delom i misao, spoj je nepomirljivih krajnosti. Da nije tako, umetnici i filozofi još bi se smatrali zanatlijama. Prava veličina artizma zavisi od mirenja krajnosti koje se u početku i samom umetniku ili misliocu moraju činiti nespojivim. 

Tek kad dođe do tako neverovatnih veza, nastaje velika misao ili umetnost. Ako se tako posmatraju duhovne formacije, može se kazati da podela izložena u gornjim pasusima u osnovi važi za umetnike koji nisu nadrasli nacionalne okvire. Suprotno nacionalnom, postoji skup nadnacionalne umetnosti i misli koji su nadrasli narodne ili državne okvire i postali svojina sve civilizacije.

Takav skup književnosti decenijama se naziva opštom književnošću i izučava u Beogradu na katedri koja se tako i naziva: katedra za Opštu književnost. Slično literaturi, moglo bi se kazati da postoje internacionalni umetnici u svim umetnostima. Oni su obično savršeno uklopili detalje i celinu i teško je kazati čemu su dali prevlast.

Ne treba spominjati mnogo imena. Dovoljno je kazati samo jedno: Dante Aligijeri. Ima li boljeg spoja epizoda i vizije, lokalnog i globalnog, jasnog i mračnog, svakodnevnog i večnog, nego što je to u "Božanstvenoj komediji".

Nema šta, zakoni i svrstavanja važe ipak samo za prosečne, pa ma kako oni izvrsni bili.