Za zimnicu da nabavimo šargarepu?!? Zar je jedna dovoljna?!?

TURŠIJA. Na jednom portalu jesenji naslov: „Kisela zimnica: turšija koja će vam trajati do sledećeg proleća“.

Prvo što primećujemo su sintagma kisela zimnica i imenica turšija.

A znače isto.

Prema rečniku stranih reči i izraza, turšija je reč turskog, odnosno persijskog porekla i znači ukiseljeno povrće koje se čuva za zimu.

A šta je potrebno da bi se povrće ukiselilo?

ESENCIJA. Na jednom sajtu saznajemo za 15 saveta za dobre domaćice, a jedan od njih je: „Za presolac kojim se kiseli povrće najbolje je da se upotrebi čisto vinsko sirće ili esencija.“

Došli smo do esencije, a u Rečniku MS se kaže da je to koncentrovana sirćetna kiselina. Reč je latinskog porekla.

Sada je sve jasno.

Jeste? A šta je presolac?

PRESOLAC. Već smo rekli da presolac služi za kiseljenje povrća.

U Rečniku MS smo još saznali da je to „slana voda u kojoj se drži sir, kojom se preliva riba radi čuvanja i slično“.

A šta sajtovi o kulinarstvu kažu o tome?

„Presolac se spravlja na taj način što se dobra pijaća voda prokuva, ohladi do 70 stepeni Celzijusa i doda joj se 20–22 posto kuhinjske soli.“

Ovoga puta reč nije ni turskog, ni latinskog porekla, naša je: presolac je, kako knjiga kaže, presoljena voda.

POVRĆE. Na istom portalu saznajemo da „za pripremu turšije (...) po želji i ukusu ukućana, nabavite žutu papriku šilju, zeleni paradajz, krastavčiće, šargarepu, karfiol“.

Kako kaže prof. Rada Stijović, kod nekih imenica koje označavaju povrće, a imaju i jedninu i množinu, „jedninska forma se, najčešće, upotrebljava u zbirno-gradivnom značenju“.

Tako i u našem primeru paprika, paradajz, šargarepa i karfiol upotrebljeni u jednini označavaju množinu, to jest imaju gradivno značenje kao imenice šećer, voda ili brašno.

LUKAC. Nalazimo ga u primeru s početka veka: „Jašu ne mirišem ni koliko crni lukac“ (P. Adamov), ali danas se smatra regionalizmom.

A reč je zabeležio Vuk Karadžić u Srpskom rječniku kao deminutiv od luk.

Ali izgleda da to više ne važi.

PATLIDžAN/PARADAJZ. Na Vikipediji, u tekstu o plavom patlidžanu, stoji da se „u srpskom jeziku patlidžanom naziva paradajz“.

Da li je to tačno? Jeste.

U Rečniku MS nalazimo da, pored plavog (modrog, crnog) patlidžana, postoji i crveni patlidžan, što je, u stvari, paradajz.

Ponekad plavi patlidžan zovu plavi paradajz, ali za to nisam našao potvrdu u nekom od rečniku.

DžEM. Nego, to je bila kisela zimnica. A sada „Slatka zimnica: vreme e za džemovi i slatko“, kažu na jednom makedonskom sajtu.

Hajde da ih poslušamo. Da pođemo od džema i to onog od bresaka. Ili breskvi. Kako bi trebalo?

Nije lako odgovoriti na to pitanje. U starijoj literaturi su data oba genitiva množine, ali u Rečniku MS iz 2007. samo oblik s nepostojanim „a“ – bresaka.

U važećem pravopisu nisu pominjali breskve.

Najbolje će onda biti da zadržimo samo oblik bresaka. Dakle, džem od bresaka.

VOĆE. Kada govorimo o džemu od bresaka, upotrebićemo množinu.

Profesorka Stijović kaže da imenice koje označavaju voće ne mogu imati gradivno značenje, ne mogu množinu iskazivati jedninom.

Navodi primere: „Kupi orahe (ne orah)“, „Ne zaboravi da kupiš trešnje (ne trešnju)“.

Postoje izuzeci: ponekad će se čuti sok od jabuke (pored takođe pravilnog sok od jabuka).

SLATKO. „Počasti me slatkim od višanja“, pisala je Politika 1951. I šta je ovde neobično? Pa instrumental „slatkim od višanja“.

Rečnik MS kaže da je slatko „u šećeru kuvano voće“.

Dalje se ističe da može imati pridevsku promenu (slatko/slatkog/slatkom), ali i imeničku (slatko/slatka/slatku).

Danas je uobičajena ipak imenička promena. Tako na Vikipediji saznajemo da „gost obično uzima jednu kašičicu slatka (ne slatkog) iz činije i gutljaj vode“.