Prodavci, ko mi prvo proda osmeh može da mi proda sve

Ipak, biram da verujem da je tamo i samosvest o značaju „čuvanja" kupaca na mnogo višem nivou nego u Srbiji...

Jer čime objasniti, kako opravdati suludu situaciju, u kojoj prodavačica poznatog lanca supermarketa u Beogradu, na kasi (gde u redu čeka desetak ljudi) moju sredovečnu, udatu koleginicu „šeretsko- ortački" glasno upita, kucajući račun: „Ahaaa, sad ovi kondomi? Prošli put ste uzeli one sa ukusima..." ??!

Naravno da ona više tamo nikada više neće kupovati. (Da i ne pominjem da se već nedeljama sama sebi čudi kako nije i fizički nasrnula na prodavačicu, koliko je bila ljuta i šokirana...)

Neću ni ja ući u prodavnicu ženske konfekcije na Slaviji, gde me trgovkinja više puta prekoravala, povišenim tonom: „Šta to gledate, to nisu vaši brojevi, čitajte etikete- valjda vidite da vam je sve to preveliko!"

Da je umela da pita, znala bi da kupujem odeću za korpulentnu baba- tetku. A da me ništa nije pitala, da me pustila na miru- sve što sam tražila bih tog dana kupila u njenoj radnji!

Način komunikacije prodavačica u najrasprostranjenijem lancu veledrogerija u Srbiji, već je ušao i u savremene antologije viceva... zato što potencijalne kupce istovremeno vređa i izluđuje jer apriori podrazumeva da ste sigurno tamo došli samo da bi im nešto maznuli iz radnje...

A zbog očekivane konverzacije u prestoničkim radnjama sa najskupljom odećom, sa tamošnjim pokondirenim prodavačicama, moju drugaricu veoma zabavlja da povremeno tamo ulazi.

Znate već, samo li pipnete cipele ili tašnu u takvoj radnji kod nas, one (najčešće i ne čekajući pitanje) već repetiraju, nadmenim tonom: " Znate, to košta 82 hiljade i osamsto dinara!", ili nešto poput: „Ta tašna vam je 67 hiljada i dvesta..."

Onda im moja drugarica na to ležerno kaže: „Okej, dajte mi dva para, broj 38 i 40." ili -„Dajte dve tašne, upakujte ih odvojeno, keš."...

Zatim sačeka da započnu pakovanje robe i pripremu računa pa hitro krene ka izlazu, usput dobacujući: „Izvini draga, spora si, ne vredi. To mi je sad već izašlo iz mode, ne isplati mi se da kupujem demode... ni-ka-ko!" 

Kao kupac koji (uglavnom) tačno zna šta hoće, preferiram minimum komunikacije sa prodavcima. Zato mi od svega navedenog, više smeta neznanje, neupućenost trgovaca u ono što mi nude... A izbezumljuje me banalizovanje poput „Kakve veze ima da li je lan, baš je dosta sniženo, ma super je."...

Ako ste lenji, tvrdoglavi i naivni poput mene, biraćete da što više kupujete onlajn (i tako održite u životu pokoju nervnu ćeliju). A, sve verujući da će se i ovo ipak promeniti na bolje, odlazićete i dalje u obližnje radnje...

Naravno da postoje škole, univerziteti, tečajevi - čitava nauka je stvorena i oko ovog civilizacijskog aspekta. I naravno da postoje i odlični trgovci. Svakako je tačno i to da nas kupaca ima raznih, da nam često nije lako ugoditi...

E sad, činjenica je i da svako od nas ima nekog „svog" pijačnog trgovca, gde kupuje godinama kao i omiljena lica u starim gradskim pekarama (na čiju „robu" se uvek čeka u dugim redovima i to bez obzira na vremenske uslove).

Zato se pitam: Kako to njima tako lako polazi za rukom (a sasvim sigurno nisu školovani za taj važan posao), kako oni uspevaju da ih smatramo najboljima na svetu i uvek im se vraćamo?

Šta vama najviše smeta kod ovdašnjih trgovaca?