Drugi me kradu, a ja crvenim

Kusur je za mene važna stvar. Kolege to znaju. Vratim do dinara. Ostalo mi je to iz detinjstva. Često sam gubila novac na putu od prodavnice do kuće. Dešavalo mi se da mi papirne novčanice iskliznu iz ruke, a da u čvrsto stegnutoj pesnici sačuvam kovanice.

Izmišljala sam razne priče. Te uzeo mi je ovaj, onaj, te nisu mi vratili tačno... Ali savest mi nije bila mirna. Iako nisam krala kusur i kupovala bombone. Neko drugi ih je kupovao od mog kusura.

Od tada ne volim kada nekom dugujem. Daću više, samo da ne moram da razmišljam da li sam nekoga oštetila. Za pet dinara, za pet. To je dug. Zato nikada ni ne tražim krivine kada nešto treba da se plati.

Plaćam usluge na svakom koraku, čak i one koje ne moram. Iako mogu da se provučem i ne kupim peronsku kartu (znam ljude), ja ipak odem na šalter. Tako je i sa kusurom na kasi. Uvek ostavim sitniš.

Ali, ne volim kada neko sam proceni da ima pravo da zadrži moj kusur. Poznato vam je? Ispričaću vam anegdotu...

Puče fitilj za 20 dinara 

Znate onaj veliki parking na Keju oslobođenja – 90 dinara sat. Pitam muškarca koji sedi u kućici za naplatu: "Koliko?" –Kaže: "180 dinara". Dajem 200. Rampa se podiže i mladić mi, uz ljigavi osmeh, kaže: "Hvala lepo, prijatno".

U šoku prolazim naplatnu rampu. Kako sam krenula, tako sam (doduše, u mislima) zastala. Da li da se vratim? Ma, neću da se raspravljam za 20 dinara.

Poodmakla sam dosta, ali još nisam otišla sa parkinga. Upravo su me opljačkali. Ta činjenica me je, kao bumerang, udarala u želudac.

Setim se da ovo nije prvi put. Nedavno su i mom suprugu isto tako "naplatili", na istom tom parkingu. Bez – "izvinite, nemam sitno".

Dok sam vozila ka kući, u glavi su mi odzvanjale reči – "Hvala lepo, prijatno", "Hvala lepo, prijatno". Zašto me to proganja?!

Znam... Samo što sam primila prvi honorar (mada sićušan), pozvala mamu u goste i povela je u obilazak grada. Završile u tržnom centru, gde smo sele u kafić koji je na glasu i popile kafu – domaću, mama je tako htela, jeftinija je. Račun je izneo 350, ja dajem 500 dinara.

"Hvala lepo, prijatno" – pozdravi nas konobar šarlatanskim glasom i sa podrugljivim smeškom odleprša niz stolove.

Bila sam mlada, nisam htela da se brukam... Ćutala sam. Pred mamom odglumila da je sve u redu, da sam ga ja častila. Videla je. Ništa nije rekla.

Bahatost od čokolade 

Krenuli su flešbekovi – ljubazan otpozdrav posle kojeg sledi mešavina besa, neprijatnosti i kajanja u stomaku.

Početak studija i prodavničica u Cvijićevoj. Sredina meseca (kada obično rastežeš ono što su ti tvoji poslali na početku). Rođaci su me pozvali u goste, pa ne ide da idem praznih ruku. Jedina "prodavnica" koja je radila bio je improvizovani betonski diskont, gde sam svratila da kupim čokoladu. Umesto 300 dinara, 300 grama "Milke" koštalo je još tada 420. Dala sam 500. Za taj novac dobila sam – čokoladu, kesu i "hvala lepo, prijatno".

Nisam se usudila da tražim kusur, iako bi mi tih 80 dinara pokrilo dva obroka u menzi. Odatle potiče ovaj bedni osećaj koji me i dalje drži.

Bilo me je sramota – sramota jer njih nije sramota. Sramota da tražim svoje, sramota da onome ko me krade kažem: "Neće moći!".

Moći će. I dalje mogu. I zato sam besna, ali više ne na njih, nego na sebe.

Još onda u Cvijićevoj obećala sam sebi – nikada više neću dozvoliti da me neko pljačka "na moje oči". Desetine bahatih: "Hvala lepo, prijatno" podseća me da sam izdala svoju reč.

Zato svuda gde je to moguće plaćam karticom. Bakšiš i dalje ostavljam, čak i kada sam "tanka" s parama. Za svaki slučaj. Lepše se osećam kada dajem, nego kada mi otimaju.