Kako je Balzak ubio štampara – mora li dobar pisac da bude i dobar čovek

Poznate su i istorijski proverene priče o Šekspirovom, u najmanju ruku despotskom držanju prema svojoj pozorišnoj družini.

Treba kazati, doduše, da je najveći među elizabetanskim dramatičarima živeo u surovo vreme kad se na umetnike nije gledalo mnogo bolje nego na zabavljače i putujuće smutljivce i špijune, te da je Šekspir morao da bude grub čovek da bi on i njegovo pozorište preživeli.

Šta, međutim, kazati o Onore de Balzaku koji je živeo u 19. veku kad se odnos prema umetnicima bitno promenio.

Balzak je bio fanatik u popravljanju svojih knjiga i do izbezumljenja dovodio slovoslagače.

Njegovi romani nisu imali varijante, jer je Balzak većinu dela, stranu po stranu, neumorno ispravljao u samoj štampariji.

Stranica se izvlačila na znatno većem papiru, a Balzak bi margine zatrpao ispravkama.

Popravke bi se unele, strana ponovo odštampala, da bi je Balzak još jednom svu ispisao...

Jedan se štampar, vele, čak ubio, nemoćan da mu po četrnaesti put nanovo slaže istu strancu.

Takav je bio Balzak.

Ipak, najkolosalnije đubre među piscima bio je izgleda Žan Rasin, tvorac nezaboravnih drama "Ifigenija", "Fedra" i "Berenika".

Veliki dramatičar želeo je da se razdvoji od svoje žene, ali kako razvod u njegovo vreme nije bio poznata institucija, pisac je ženu zatvorio u podrum i tamo je držao duže od sedam godina, hraneći je kao robinju.

Zbog takvih drakonskih primera nije neumesno upitati se: da li pisci treba da budu dobri ljudi da bi bili valjani umetnici? Na to pitanje može se dati dvojaki odgovor.

Umetnost se - to će potvrditi svi koji se njome ozbiljno bave - sastoji od dva dela.

Jedan je konstruktivni i sasvim je nalik arhitekturi. Konstrukcija mora biti stabilna, a to znači sa svake strane čvrsta i najčešće simetrična.

U ovom delu stvaranja, piscu nisu potrebna osećanja, već dobro zapažanje koje će proizvesti tačne moralne ili filozofske odnose.

Književnost se, međutim, sastoji i iz drugog dela. Dobro odabranu artističku građevinu valja popuniti mesom patetike, odnosno pravim čoveštvom.

U ovom delu umetnik nesumnjivo mora biti dobar čovek, premda nije nepoznato da pojedini pisci i samu patetiku shvataju kao vrstu emotivne konstrukcije i unose je u svoje delo sračunato kao kad doktor prepisuje recept.

Književnost je na kraju kao paleta na kojoj se mešaju boje. Ona može naginjati više emocijama, a manje konstruktivizmu, ali nasuprot tome, može biti snažnije oslonjena na sterilne sisteme rasuđivanja a manje na osećanja.

Tu negde, u senkama hladnih konstrukcija koje umetnost veoma voli, nalazi se mesto za cinike, hladne i proračunate tipove - jer ko će, pa čak i u umetnosti, bolje oceniti omere, ili zasnovati neki hladni moralni ili filozofski sistem od njih!

Ipak, ne treba doći do krivog zaključka da svi, filozofiji nastrojeni pisci imaju dobre izglede da se upišu među serijske ubice.

Mnogi od pisaca konstruktivista nisu se otisnuli u prestupe ili makijavelizam već su, suprotno, postali učitelji morala i svoje estetsko delo shvatali kao produžetak sopstvenih etičkih nazora.

A šta je sa umetnošću dobrih, odnosno rđavih ljudi među piscima? Ona je slepa i gluva za držanje i vladanje svojih tvoraca i čim se odvoji od njih, počinje da živi nezavisni život. 

Čitajte zato dela divnih ljudi, ali i bitangi među piscima. I knjige prvih i knjige drugih su uzbudljive.