Da sam duže čekala na granici, pre bih stigla na Krf

Prvo čekanje na granici koje pamtim bilo je kada smo išli na matursku ekskurziju u Grčku.

Nekoliko dabl-dekera, stotine đaka koji sede kod znaka "Hellas", na prelazu Evzoni, i ne znajući šta će sa sobom, prave sumanuto mnogo fotografija. A nije ni da smo ušli u Grčku. Odmaralište Predejane sa čistim toaletom u takvim trenucima delovalo je kao obećana zemlja.

Pet godina kasnije, išla sam na apsolventsku ekskurziju. Pamtim da je vodič rekao: proverite da li je osoba pored vas slučajno umesto pasoša ponela indeks. U drugom autobusu nisu dobili to upozorenje. Mi smo za petnaestak minuta prošli prelaz Batrovci, a oni su morali da čekaju jednog izmučenog tatu s pasošem.

A izmučena sam bila i ja nekoliko meseci kasnije kada sam putovala na Krf sa sestrom. Agencije kada rezervišu trajekt za ostrvo uračunaju vreme koje im je potrebno da stignu i čekanje na granicama.

Ali, avaj, nama se desilo da smo premalo čekali, pa da ne bismo bili u luci sve vreme, krenuo je autobus okolnim putem. Nov asfalt, 37 stepeni, oko 11 časova. Tunel.

Puče guma. Oko dva i po sata bili smo u smrdljivom tunelu čekajući nadležne službe koje su u štrajku, jer to je Grčka. Trajekt smo propustili, a do Krfa smo stigli za 32 sata. Otprilike sedam sati kasnije od planiranog. Tada sam pomislila: Eh, što nam nisu pretresali autobus.

Prošlog leta na Batrovcima su bila katastrofalno duga čekanja - i sedam sati kako bi se došlo do prelaza Bajakovo. A onda čekaš da hrvatska granična policija odradi svoj posao. Kilometarske kolone, čitam vesti, nerviram se, jer treba i ja da pređem tu granicu.

Krenuli dečko i ja na put oko pet ujutru, rifrešujem sajt AMSS-a, u nadi da će dati neki ohrabrujući podatak, ali ništa. Sedam sati se čeka. I tako mi skrenuli sa puta i otišli na Šid. Za deset minuta bili smo u Hrvatskoj.

Najbrže smo, ipak, prošli Debeli brijeg. Nikog ispred nas, a graničar se još i šali sa putnicima. Gleda pasoše i mom dečku kaže: "Ooooo, Miloše, Obiliću, nešto nenaspavano izgledamo, a?", I uz osmeh i namig nas pustio, dok sam ja diskretno prevrtala očima.

To su bila jedina putovanja na kojima nisam čekala. Spisak onih na kojima sam provela po nekoliko sati je mnogo duži. Možda ću, dok sledeći put budem milela do graničnog prelaza, želeti o tome da pišem. 

Bilo bi lakše kada granice ne bi postojale, a pečati iz pasoša postali kuriozitet 20. i početka 21. veka.

Do onda, pratite Internet portal RTS-a, Auto-moto savez Srbije, kad god možete izbegnite da putujete vikendom, koristite alternativne prelaze. Produžićete sebi život.

I ne jurite, čuvajte glavu.