Ja neću poginuti na putu

Poslednje dve nedelje nešto se dogodilo. Ljudi svakodnevno ginu na putevima. Reći će saobraćajni policajci da je to zbog sezone odmora, pa ljudi žure, voze umorni, ne vezuju pojaseve, pričaju telefonima... Šta god da je, nije normalno.

Za to vreme, moja vozačka dozvola bezbedno čami u novčaniku. Izvadim je samo kada mi treba njena fotografija kao ilustracija za neku vest. A nosim je sa sobom za nedajbože, ako mog dečka uhvati grč u nozi pa ne može da nastavi da vozi ili ako neko u društvu popije. Mada u tom slučaju ja ne smem da pijem, pa i ovaj drugi razlog otpada.

Moj strah je realan. Od trenutka kada sam položila do danas sela sam pet puta za volan i to svaki put da bih vežbala. Položila sam štreberski, sa maksimalnim brojem poena na teorijskom ispitu i svega nekoliko grešaka prilikom praktičnog dela, koji sam iz prve položila (i to pošteno, za razliku od mnogih koje poznajem).

A onda sam pomislila kako bih mogla nekoga da ubijem, da automobil prokliza, da pešak ili neki pas izleti na put, da mi otkažu kočnice (gledam dosta filmova). 

Kada bi bilo dovoljno staza u Beogradu, kao što ih ima u Novom Sadu, bicikl bi bio odlično i poprilično bezbedno prevozno sredstvo. Njime uglavnom mogu sebe da povredim. Bar sam tako mislila.

Vozila sam jednom bajs do Ade Ciganlije sa najboljim drugom. Sve je išlo super, međutim, na putu se pojavile neke bare i ja rešim da usporim kako se ne bih isprskala. Nije baš da sam samo usporila, biće da sam i skroz zakočila. Kako ne bi na mene naleteo, moj dobri dug je – poleteo. Preživeo je. Dakle i na biciklističkoj stazi me treba izbegavati.

I to ne samo mene. Nedavno sam bila u šezdesetpetici kada ju je udario biciklista. Mrtvih nije bilo. Ljutih jeste.

Kad sam bila devojčurak, tata je otišao u Nemačku na neku obuku za rad na računarima. Nadala sam se da će mi kupiti barbiku, baš sam se radovala. Kad ono, dobila sam rolere. Smorila sam se.

Međutim, malo po malo, krenula sam da ih vozim. Nikad nisam naučila da kočim. Zaustavljala sam se u travi, ili bih se nabila na klupu. Lakša varijanta je bila kada bih naletela na uzbrdicu, tada bi me čista fizika spasila.

Onda sam počela da sanjam da žurim negde na rolerima, ali da neprestano padam, i kada padnem jedva ustanem. Možda nisu kopačke, ali okačila sam ih o klin.

Strahujem ipak za druge. Kada moj dečko ode da vozi rolere na Adi, nije mi svejedno. Uvek može neko da izleti i da ga "pokupi". 

Sada maštam o električnom trotinetu! Deluje idealno, može da ide i trideset na sat i na rate da se kupi. Kacigica na glavu i mogu kuda poželim. Doduše, oni sa kojima sam pričala, a voze ga, imaju kraste na kolenima. 

Međutim, dok se ne reguliše kuda mogu da ga vozim, a da me pešaci i biciklisti ne psuju, ja ću se držati svojih zdravih nogu. One mogu i po kiši i po snegu.