Literarni kume, izgore ti kesa!

Ima slučajeva gde su pisci bili itekako inventivni, pa se tako junaci Roberta Muzila zovu Ajedan i Adva, a nadaleko čuvena tačka koja je u sebi sabila čitav kosmos, u istoimenoj Borhesovoj priči zove se po prvom slovu arapskog pisma Alef. Naravno da je većina junaka antropomorfnog oblika i podrazumeva se da osim imena, takvim kreaturama valja dati i prezime, često i nadimak.

Tu nastaju problemi, naročito kad mlađi pisci treba da kumuju svojim prvim karakterima, jer ime literarnog heroja je prva tačka sa kojom se susretne čitalac i ako ime ne odradi poetski posao, to jest ukoliko čitaoca ne uvede na pravi način u književni svet, onda pisac još u početku biva odbačen kao neuverljiv.

Nevolja možda ne bi bio toliko da se u knjigama pronalazi jedan ili nekoliko karaktera, ali dešava se da mnogokoji ambiciozni literata izmisli knjigu sa stotinama imena i nijedno od njih ne sme da se promaši, jer i najmanje odstupanje od onog što čitalac smatra @verovatnim i mogućim" može da obesmisli i dobar zaplet i veličinu priče. Šta onda raditi sa imenima?

Najlakše je junaka nazvati po najtipičnijem prezimenu pa napisati roman Dragi moj Petroviću, kao što je to uradio Milovan Danojlić. Ovo se, međutim, u jednoj književnosti može učiniti samo jedanput, pa ko prvi njemu devojka. Danas pisati romane „Mili moj Jankoviću", dakle, nema smisla. Od pisca se, dakle, očekuje veća inventivnost, a većini se čini se kako nema smisla da im se junak jednostavno zove Joca, Mara ili Đorđe, imenima koje srećemo kod Laze Lazarevića i ostalih naših pisaca realista.

Danas je mnogo toga drugačije i od pisca se očekuje veća domišljatost, čak i u davanju imena. Književnost je, uostalom, umetnost, a u umetnosti se mora preterivati. Dakle, junaci moraju da imaju neobična prezimena i imena, recimo kao kod Gorana Petrovića: Anastas Branica i Adam Lozanić ili kao kod Filipa Davida: Haim Mojše i Uriel de Majo. Slično čine i ostali srpski pisci, pa tako Dragan Velikić svoje junake zove Labud, ili kao u romanu "Rudi". I sve to tu je zbog neobičnosti. Nije li tačno da ne znate nijednog Anastasa danas? O Urielu de Maju da se ne govori.

Ipak, ima oko kumovanja i mnogo kalkulacija. Pisac očekuje da mu se neki roman čita i na drugom govornom području, pa imenom junaka želi da se preporuči i jeziku na koji očekuje da bude preveden. Tu se literarni karakter ništa ne pita, već mora da se zove saobrazno sredini za koju je namenjen. Ovo se ne može nazvati najboljim literarnim ophođenjem u "kumovanju", ali šta se može: cilj opravdava sredstvo. I mnoga druga sredstva su opravdana, ali ono što bi trebalo preporučiti mladom piscu, jeste da ne izmišlja ime junaka. Spiskovi imena u sasvim neknjiževnim publikacijama mogu biti od velike pomoći.

Imena koja slede su istorijska. Za ovu priliku prepisujemo ih sa jevrejske izborne liste za Versku opštinu Novi Sad za 1895. godinu: Lajoš Bihari, Samuel Lovenberger, Zigmund Klajn, Jakob Lebl, Isidor Morgenštern. Ne izgledaju li svi oni gotovi da stupe u roman? Ili bi pisac da se opredeli za srpske zanatlije. Evo popisa šik radnji i njihovih vlasnika s kraj 19. i početka 20. veka u Beogradu: "Srpski salon", sopstvenici Talvi i Mandilović; "Fabričko stovarište gotovog muškog i dečjeg odela" vl. Jakov Kanarik; konfekcija "Zemun" Stevana Kapamadžije osnovana 1879. godine...

Gotova imena nalaze se, dakle, svuda i samo ih treba skupiti. Pa ipak, i tu treba biti oprezan. Ma kako se piscu činilo da je neko od koga pozajmljuje ime nevažan, mogu se pojaviti njegovi naslednici i neprijatno se iznenaditi "učešćem" svog pretka u romanu. Zato osobina dobrih pisaca i jeste da su oprezni i delikatni u svakom segmentu pisanja, pa i u davanju imena svojim junacima. Davanje imena je možda i pre drugih mesto na kojem se jasno odvajaju dobri od osrednjih pisaca. Jer, kao i u životu, i ovde književnik treba da bude izdašan, ali da pazi da mu ne "izgori kesa".