Šta će vam velika plata ako nemate život i živce

Dugo već vidim da izgara. Počelo je pre neke četiri godine, kada je otišla na posao u sedam ujutru, a vratila se u deset uveče. Razlog što se toliko zadržala bio je "pa, Mico, 15. je u mesecu, pravimo presek".

Dobro, mislim se ja, otkud znam kako je u tim ozbiljnim firmama. Tada sam studirala i radila kao honorarac pola radnog vremena na nekom sajtu, pa nisam znala da li to tako mora ili ne mora kad se pravi neki presek.

Sledećeg puta kad se ponovila slična situacija rekla mi je "uh, početak meseca je, ludilo, radimo nabavke", a onda sledećeg puta "ma, kraj meseca, svodimo račune", onda "vreme je odmora, nema ko da radi".

Onda je ostajanje na poslu do osam uveče postalo uobičajeno, da sam prestala da je pitam i pomislila "dobro, valjda zna šta radi, valjda će prestati".

Ona je postajala sve umornija, večito nenaspavana, javljala se na poslovni telefon pred spavanje, usred jela, u izlasku, na rođendanima... Iako sam joj više puta rekla da se okane toga, neće stati svet ako prokleti telefon nastavi da zvoni, to se nije desilo. I digla sam ruke, misleći se "ne mogu više ako me ne čuje".

I došao je taj "kobni" dan kad je izgovorila rečenicu koju "nije smela": "To je postalo normalno, vidiš da skoro pola našeg društva tako radi."

Moja tolerancija se tad sravnila sa nulom i odreagovala sam burno. "Ne, nije normalno. Vidi na šta ličiš!" I tako dalje. Trajalo je. Nije, uostalom, ni važna ta moja epopeja. Važno je da je ona shvatila da izgara i da je eksploatisana na svim nivoima, i psihičkom i fizičkom i emocionalnom.

I to uz njen pristanak.

I nije to samo slučaj moje drugarice, koja ima 31 godinu, fakultet i sedam godina iskustva. To je postala opšta pojava, da gotovo nema te osobe koja ne zna bar petoro ljudi koji tako žive i rade. Niti se zna šta je vreme za odmor, za spavanje, za prijatelje, jednom rečju – za (zamislite) malo "lenjosti"! Bilo da radite u prodavnici u Zaječaru ili u firmi u Beogradu, postalo je normalno raditi prekovremeno, najčešće neplaćeno.

Više puta sam potezala pitanje zašto ne nađe posao koji je manje plaćen, ali se bar ne zahteva takav tempo? Zašto ne pobegne iz te firme u kojoj se njena prava kao zaposlenog minimalizuju? Zašto ne sačuva svoje zdravlje?

I porodica i deca je čekaju, a već je preumorna.

"Ne odustajem od posla koji mi donosi dobru zaradu, a iscrpljuje me u potpunosti jer ja tim novcem plaćam sama sebi hranu, kiriju, račune, štedim za crne dane. Štedim i pomalo za starost. Da li je to luksuz štedeti u 31. godini života? Da li je luksuz živeti samostalno sa 30 godina i sam sebe izdržavati? Jel' greh želeti da nešto nekad sama sebi lepo kupiš od svojih para? To se ne može sa prosečnom platom u Srbiji. Moram da čuvam ovaj posao koji mi donosi više novca od proseka. Bolji posao je jako teško naći, skoro nemoguće jer je u svim firmama u Srbiji slično", odgovorila mi je ona.

Da, rekla sam joj, ali da li su stres i potpuna iscrpljenost vredni svega toga? Vredi li izgarati kod poslodavca koji te toliko eksploatiše, a ne želi da primi nove ljude iako se obim posla povećava?

"Nezadovoljna sam, ali ne poznajem nikog ko zarađuje dobro, a ne radi prekovremeno. Verovatno je u inostranstvu drugačije, može da se zaradi novac dok se radi optimalno", tvrdi ona.

Iz iskustva ljudi koji su otišli, čula sam da nije tako, situacija je manje-više slična, rekla sam joj.

Sa malo manjom platom i više vremena, stigla bi da pripremi, a ne da kupi ručak. Da ode u bioskop, na trening o kom stalno priča a ne stiže.

Ne bi mogla da nas za rođendan izvede u skup restoran, ali bismo se družile i smejale na kauču u njenom stanu.

Verovatno bi u toj starosti, za koju štedi, bila zdravija nego što će u penziji biti ova devojka koja u 31. gubi živce.

Za početak, kažem joj, mora ponekad da kaže "ne" i krene da izlazi sa posla bar malo ranije. Ne mora sav posao u firmi da se odradi u jednom danu. Neće firma zbog toga propasti.

Direktor sigurno vodi računa o tome. I to vrlo promišljeno.