Kao suze na kiši, Hauer se pridružio Batiju

Sa Rutgerom Hauerom sam se prvi put susreo sa oko 11, 12 godina gledajući naučnofantastični horor U deliću sekunde.

Znam, nije baš neki film za preporuku, ali se meni toliko dopao da sam uhvatio reprizu i snimio ga na kasetu.

Melanholične uspomene ili ne, i dan danas sećam scena detektiva Harlija Stouna kako sa svojim partnerom Dikom Durkinom juri misteriozno čudovište potopljenim ulicama Londona.

Posle sam ga gledao u Autostoperu, Noćnim jastrebovima, Bekstvu iz Sobibora – odlična televizijska britansko-jugoslovenska koprodukcija o bekstvu logoraša iz logora Sobibor, za koju je Hauer dobio i Zlatni globus za najboljeg sporednog glumca.

Svaki put kad bih uhvatio neki film na sa Hauerom na TV-u zadržao bih se i nastavljao da gledam. Ne mogu tačno da ocenim zašto, ali imao je takav efekat na mene. Pogled prodornih plavih očiju često bi više govorio od teksta koji je izlazio iz njegovih usta.

Imao je neki hipnotišući uticaj na mene.

Svi ti trenuci će nestati...

Iako sam čuo više preporuka da ga odgledam, susret sa Blejd ranerom i Hauerom u ulozi Roja Batija bio je slučajan. Uz apsolutno znanje da ću zvučati patetično, rekao bih sudbinski.

Danima je već padala kiša, a ja se vratio iz grada malo posle ponoći. Sa nekoliko piva u sebi, polako sam se ušunjao u kuću, otac nekim čudom nije bio na kauču u dnevnoj sobi, gde je najčešće voleo da zaspi, pre nego što bi prešao u spavaću sobu.

Nije mi se spavalo preterano, pa sam se zavalio u kauč ispred televizora da pred spavanje bacim pogled šta ima. Prevrnuo sam par kanala, kad ono uvodna špica, piše: Blade Runner, a u titlu Istrebljivač.

Da li zbog višednevnog tmurnog vremena ili tih nekoliko piva, znam samo da sam odmah bio zaokupiran uvodnim scenama. Hladna i mračna atmosfera, šturi dijalozi i Vangelisova muzika koja savršeno dočarava svu otuđenost sveta u kojem je tehnologija dehumanizovala čovečanstvo.

Da ništa sem Blejd ranera nije snimio, ime Ridlija Skota trebalo bi zlatnim slovima upisati u Panteon sedme umetnosti. Od prve sekunde je jasno da je distopijski film noar plod izuzetne ljubavi.

Harison Ford je fantastičan u ulozi Rika Dekarda – istrošenog policajca i specijaliste za pronalaženje odbeglih androida, koji kako radnja teče sve više počinje da sumnja u ispravnost onoga što radi.

Ali ipak, najveći trijumf filma leži u ulozi replikanta (androida) Roja Batija, u čijoj koži prosto briljira Hauer.

Uloga kao krojena za njega. Plav sa hladnim pogledom, a opet krije nešto više. Prema svemu što film navodi da pomislite o Batiju (da je reč o hladnom, bezosećajnom parčetu bioinženjeringa), trebalo bi da ga mrzite. Ali nešto vam ne dopušta. Nešto nije u redu.

Hauer maestralno dočarava Batija kao visoko inteligentnog, nadljudski snažnog, na trenutke okrutnog androida, koji se bori sa nečime što po svoj logici kao nečoveka ne bi trebalo da ga muči – osećanjima.

I onda kulminacija. Krešendo.

Posle finalne potere, Dekard se očajno i u strahu jedva drži za čeličnu gredu na ivici zgrade, a Bati ga tako bespomoćnog gleda odozgo.

"Popriličan je osećaj živeti u strahu, jel da? Takav je osećaj biti rob", izgovara Bati držeći belu golubicu u naručju, streljajući ga onim hladnim plavim očima.

Ali onda nešto neočekivano. Ne pušta ga da padne, već ga hvata za ruku i baca na krov.

Sledeća scena i Batijev monolog, koji je Hauer sam napisao, spadaju u one trenutke koji se usecaju u pamćenje.

Bati mu govori o svemu što je video i doživeo u svom replikantskom životu, da bi završio rečima: "Svi ti trenuci biće izgubljeni u vremenu, kao suze na kiši. Vreme je da se umre."

Način na koji sa neverovatnom dozom melanholije i tuge Hauer izgovara reči tera vas da se sažalite na njega.

One prodorne, plave oči od pre nekoliko trenutaka više nisu hladne. Setne su i tople.

I tako se u distopijskom Los Anđelesu 2019. samougasio Bati. Iste godine kada i Rutger Hauer.

Poetično, zar ne?