Roba "kulturnih" naroda bolje se prodaje, ima li šanse za Srbiju

Ako se, pak, držimo istine, moramo sebi postaviti pitanje: zašto bismo posegnuli za belgijskim, to jest evropskim proizvodom? Odgovor je jednostavan.

Najpre stoga što se uzdamo u opšti nivo kontrole proizvoda u toj zemlji, ali i u ono što stoji iza toga: mi, naime, verujemo u to da su Belgijanci „pristojan“, odnosno „kulturan“ narod, te da otud smemo da verujemo njihovim prozvodima čak i kad im je malo istekao rok, jer se tamo zacelo primenjuju „kulturni procesi proizvodnje“.

A van Evrope? Pa, ko bi ga znao...

U ovom času već smo prešli sa terena potrošnje i ekonomije na prostor kulture (sa primesama kulturne segregacije, doduše).

Bilo kako bilo, činjenica je da je Belgija još zarana izvojevala reputaciju kulturne nacije. Za ovo je, još pre stvaranja ove države u 19. veku, zaslužna mala četa slikara predvođena Brojgelom i Van Ajkom, ali i u moderno vreme umetnicima kakvi su Rene Magrit i Pol Delvo.

Ali, kakve to veze ima sa belgijskim proizvodom kojem ističe rok? Nećete se setiti Magrita pa stoga staviti belgijsku robu u korpu. Ili hoćete. Posegnućete za ovim zbog nejasnog, a opet presudnog uverenja da je Belgija kulturna nacija.

Čudno je kako dosad nismo i u Srbiji shvatili da kultura, odnosno opšta svest o nama kao o kulturnom narodu, bolje prodaje čak i naše proizvode.

Pa, da vidimo koliko naša kultura pomaže prodaji naših proizvoda u samoposlugama Evrope. Ovde je presudno pitanje kakvu mi sliku danas širimo o sebi, ili kakva je slika proširena o nama, a da to nismo uspeli da promenimo? Slika je, najblaže rečeno ovakva i sa njom, verujte, u samoposlugu ulazi evropski potrošač. Dakle, Srbi su neobičan narod, umeju da se vesele, noćni provod im je sjajan, ali su nepouzdani, prave nevolje...

A kultura? Pa... kazaće neka holandska baka iz Utrehta: čula sam da oni tamo imaju veliku kulturu, ali ako me pitate koga bih od njihovih umetnika spomenula, mislim... Novaka Đokovića.

Za takvu sliku o nama ne možemo kriviti holandsku bakicu, jer kultura još ne igra valjanu ulogu u našem multilateralnom predstavljanju.

U redu, pojavljujemo se redovno na manifestacijama kakve su Venecijanski bijenale, filmski market Kanskog festivala, na velikim sajmovima knjiga, otvorili smo i Kulturni centar u Pekingu, ali ovde je reč o nečem drugom: kultura treba, to znaju bezmalo sve zemlje danas, da izađe iz okvira kulturnog predstavljanja i da postane diplomatsko i, čak, ekonomsko sredstvo.

Nije lako kazati zašto mi to još nedovoljno činimo, kada je stepen naše kulturne percepcije u Evropi i svetu i dalje razmerno loš. Šta bi trebalo učiniti, daleko je jednostavnije reći. Zemlja koja želi da promeni svoj kulturni prijem, najpre se usredsredi u kojim oblastima i u kojim sredinama postoji realna mogućnost da posejano seme kulture dȃ najbolje prinose.

Nemamo na ovom mestu vremena da pravimo čitave planove kulturne prezentacije Srbije, već bi jedan primer bio sasvim dovoljan.

Da li mislite da je nemoguće da se srpsko slikarstvo XX veka predstavi na velikoj retrospektivnoj izložbi u pariskom centru „Žorž Pompidu"? Ako mislite tako, negujete bar dve zablude: prva je da srpsko slikarstvo nije dovoljno vredno da se pokaže u središtu slikarskog sveta, i drugi je da mi organizaciono ne bi mogli to da dovršimo. Da razvejemo najpre prvu zabludu.

Ako ste i ignorant za slikarstvo a čuli ste za ovih pet slika: „Gračanica" Nadežde Petrović, „Pijani brod" Save Šumanovića, „Kosovski boj" Petra Lubarde, „Autoportret M. P. Barili",„Vuk Karadžić" Miće Popovića – šta vas drži u uverenju da ne bismo mogli pred Parižanima da istaknemo još 95 za koje možda niste čuli, a predstavljaju vrh slikarstva prošlog stoleća u našoj sredini.

Hajdemo da razvejemo i drugu sumnju. Istina je da se u „Žorž Pompidu" ne ulazi lako. To najbolje znaju oni koji rade u Srpskom kulturnom centru i, budući da su preko puta, stalno gledaju napise za velike izložbe u ovom centru koje nemaju veze sa Srbijom – ali pisac ovih redova uveren je da bi naši pariski đaci i naši pariski slikari, pomognuti s desetak mlađih kustosa i istoričara umetnosti, za pet do sedam godina mogli organizovati ovakvu iložbu.

Da li bi ona bila senzacija? Pisac ovih redova ne sumnja u to, ali sanjarije sada brzo zamenimo slikom samoposluge.

Evo nas ponovo pred rafovima: dva istovetna proizvoda, jedan francuski i drugi srpski. A, evo ga, stoji pred njima i evropski kupac. Zar vam se ne čini da srpski proizvod ima bar malo bolje šanse kraj francuskog, ako se taj kupac seti srpske izložbe?

Tako jednom izložba slika u Parizu, drugi put prodajni salon pirotskih ćilima u Lionu, treći put... I mreža, koja uopšte nije samo kulturna, već je pre svega diplomatska i ekonomska, počela bi da se plete. Ali, mi i dalje nismo presudno promenili sliku o sebi.

Ostali su otišli mnogo dalje. Turska je u poslednjih desetak godina čini se zauvek promenila sliku o sebi kao vojničkoj državi; Azerbejdžan čini čuda predstavljanjem svoje kulture i više niko ne pomišlja da je to jedna od onih bivših sovjetskih republika gde svako čudo, i prijatno i neprijatno, namernika može zaskočiti iza ćoška; Kultura Izraela se ne skida sa malih ekrana i iz velikih izložbenih prostora i zato da bi se amortizovala predstava o Izraelu kao o zemlji koja samo vodi nemilosrdne regionalne ratove.

Na ovaj način, za razmerno kratki period od pet do deset godina ove zemlje su ciljano promenile sliku o sebi i upisale se među punoletne nacije. Šta za nauk ostaje kulturno ipak maloletnim nacijama, pa i nama?

Paradoksalno, daleko lakša situacija. Samo treba da učimo od najboljih.