Odrastanje uz "Egzit" – kako smo osvojili Tvrđavu

Sećam se, bili smo u parku kod našeg kvarta kada je neko iz društva došao na ideju da prošetamo do Bećarca na koncert Sajnšajna.

Čuli smo da se tamo okuplja grupa studenata koji planiraju sto dana koncerata uoči predstojećih izbora u septembru 2000.

Pričalo se, delili su i letke protiv tadašnje vlasti. Imali smo 15 godina, nismo imali pravo glasa, nismo imali novca za more.

Ni roditelji nas nisu puštali dugo da ostajemo na ulici, bili su još pod svežim strahom od bombarovanja.

A mi smo se osećali kao "Sanšajn" generacija. I otišli smo tamo bez pitanja.

Toliko smo bili srećni što se tog leta u gradu, posle svega, konačno nešto dobro dešavalo. I danas tvrdim da je taj, "nulti Egzit" 2000. godine bio nešto najbolje što se desilo Novom Sadu, Srbiji i našoj generaciji.

Nije bilo reči o tome da će društveni aktivizam prerasti u jedan od najvećih (i najomiljenijih) festivala u Evropi, niti se sećam da su tadašnji koncertni dani imali bilo kakav formalni naziv.

Domaći za kartu 

Sećam se letka "Gotov je" koji mi je u gužvi neko dao u ruke, ali tada nisam najbolje razumela šta je to tačno gotovo. 

Za nas je taj septembar 2000. godine bio tek početak srednje škole.

Od tada nisam propustila nijedan "Egzit". Iako punih 19 godina nalazim izgovore zašto ću ga baš ove godine preskočiti – nemam novca za kartu, ne sviđa mi se ovogodišnji program, smeta mi gužva i, na kraju, "nije to više za mene".

Nekad sam pisala zadatke iz fizike i crtala za likovno da bih zauzvrat dobila ulaznicu da slušam Košin.

Te 2001. godine, kada je "Egzit" po prvi put dobio ime, stalnu adresu i lajnap od sedam dana, u školama je vladala histerija i za Košinom i za festivalom.

Aktivisti "Egzita" su u našoj školi organizovali i nagradne igre za poklanjanje ulaznica za "zimski Egzit" kad je gostovao Ejžn Dub Faundejšon.

Ovaj poslednji, 19. "Egzit" posmatrala sam po prvi put iz IQOS VIP zone, toliko godina mi je trebalo da se "popnem" iz prašine i jasnije vidim koliko smo se sve ove godine, svi zajedno borili da uđemo na Petrovaradinsku tvrđavu, da ga sačuvamo od političkih napada, da ga ne presele u Beograd.

Branili smo ga čak i od turista, jer smo se plašili da će se omasovljenjem festivala komercijalizovati program.

Jer Novi Sad je, jel'te, kulturološki prilično bogata, ali čini mi se zatvorena sredina.

Sviram na Egzitu, znači postojim 

A onda sam 2006. godine upoznala grupu Britanaca koji su samo zbog Morisija došli u Novi Sad. I ove godine je oko 60.000 stranaca došlo na "Egzit". Pre 20 godina, u našem gradu turista skoro da nije ni bilo.

Za gotovo dve decenije izvanrednih koncertnih performansa, retko ko bi mogao da kaže da "Egzit" nije ugostio bar jednog od njegovih idola.

Taj višestruko nagrađivani najbolji festival u Evropi može da bukira gotovo sva legendarna imena muzičke scene. Mnoga odavno jeste.

Ove godine se na ček listu upisao i kultni Kjur, koji je u sklopu svoje dugoočekivane turneje povodom 40 godina karijere izabrao nastupe na najvećim svetskim festivalima. I naravno, na "Egzitu".

Za ovih 19 godina, Petrovardinsku tvrđavu nisu zaobišli mnogi veterani svetske pop rok scene. Neki od njih nastupali su u okviru svojih povratničkih turneja - Gans'n'Rouzis 2012. godine, Seks Pistols 2008. godine, Fejtles 2015. godine.  

Naglašavam sećanju, jer sam dala sebi za pravo da ovde pišem o Egzitu bez otvaranja Gugla.

I mi smo toliko sebi "davali za pravo" da učestvujemo u planiranju, programiranju i selekciji muzičara za svaki festival.

Naravno, bez da nas je iko konkretno i čuo.

Ali nije ni bilo potrebe jer je spisak hedlajnera iz godine u godinu donosio neverovatna iznenađenja – zbog publike na Petrovaradinskoj tvrđavi u Srbiju su došli Snup Dog, Bili Ajdol, Fejt No Mor, Igi Pop, Undervorld, Duran Duran, Vu Tang Klan, Sajpres Hil pa čak i Pet Šop Bojs koji poslednjih godina retko i snimaju i nastupaju.

Pare i tokeni 

Mi smo imali ratove, nimalo novca za letovanja i zimovanja, menjali smo nekoliko država u kojima smo živeli, ali na nekoliko stvari smo, kao deca, bili veoma ponosni – na braću Polzoviće koji su nas u svojim emisijama na NS Plusu odmalena učili hard metalu i pank ofu, na entuzijazam Bojana Boškovića (jedan od osnivača Egzit festivala prim. aut.) i na Stejt of Egzit, jer je to država u kojoj je naša generacija praktično najduže i živela.

Iduće godine, "Egzit" puni 20 godina, a ja 35.

Za dve decenije, mnogo toga se promenilo – ulazili smo na karte i narukvice, a pili za novac, tokene i zatim dopunske kartice. 

Na ulazu nam više ne oduzimaju upaljače, a i balade su se u međuvremenu modernizovale pa kada nas "pogodi pesma" palimo ekrane mobilnih telefona.

Istovremeno, neke od glavnih zvezda na vodećim festivalskim binama više nećemo imati prilike da čujemo, kao što su bendovi Bisti Bojs ili Kud Idijoti, a nisam sigurna ni da li ćemo ikad više, nakon smrti Kita Flinta, na isti način slušati Prodidži.

"Egzit" 2020. doneće veoma značajan jubilej ne samo domaćoj već i evropskoj muzičkoj sceni, nova iznenađenja u pogledu glavnih izvođača, verovatno i inovacije u sistemu čekiranja ulaznica. 

Najvažniju ulaznicu jubilarni "Egzit" donosi uvodom u završne, fine kulturološke radove za Novi Sad koji će već iduće, 2021. godine poneti titulu Evropskog grada kulture.

Ne treba sumnjati u nemerljiv doprinos tome i "Egzita" koji je prvi "objasnio" Evropi da nas vredi (sa)slušati i posetiti. I Novi Sad se u međuvremenu jel'te, otvorio ka posetiocima i turistima. 

Sledeći nivo, EXIT 2.0, sigurno postavlja novi rekord. Iako već danas smišljam izgovore zašto ću ga iduće godine preskočiti, znam da ću, tradicionalno, i 20. put biti tamo.