EU kultura ili ukus bifteka u prahu

Ali, kada je Šuman prvi put kretao sa idejom Evropske zajednice za ugalj i čelik, krenuo je od ekonomije i nimalo slučajno od uglja i čelika, jer su to bile u to doba dve strateške sirovine za pokretanje rata.

Evropa je u tim godinama koje su još mirisale na barut i leševe nevino pobijenih - u integraciju krenula, dakle, od muke. Muka je ubrzo postala prijatno zadovoljstvo.

Maršalov plan pustio je najlepše cvetove, ekonomija je napredovala, nove reforme evropske carinske, fiskalne i monetarne politike ređale su jednu za drugom berićetne godine. Svi u Evropi bili su srećni osim valjda filozofa, pisaca, pa i psihologa (đavo ih odneo!)

Nešto nije valjalo, uporno su ponavljali ti skeptici: Evropljani se ujedinjuju oko zelenih paprika, crvenog paradajza, belih veš mašina, i srebrnih mobilnih telefona, ali ne ostvaruju duhovno jedinstvo, niti, osim kroz dekrete koji nepodnošljivo mirišu na meku ideologiju, unapređuju svoju legendarnu misao i duh koji su načinili civilizaciju u celom svetu.

Svakidašnje jadikovke ovih kvariš-majstora su tokom proteklih decenija, uprkos svemu, izgleda bila uzaludna. Istina je, napravljeno je još više programa, još više seminara, još planova i najviše bledih, nemaštovitih i beskrvnih umetnika. U čemu je zapravo bio problem?

Neko među političarima analitički ispravno je zaključio da su jake ideološke strasti iza kojih su stajale plamene ideje, Evropu gurnule u dva svetska rata i da bi negovanje takvog „unikatnog razmišljanja" ponovo napravilo omamljujuće figure evropske intelektualne scene kakvi su bili Marineti, Aragon, ili Sartr.

Zbog toga je trebalo napraviti nešto mekše, bezvoljnije i samodovoljno, pa sa gorepomenutim „malignim" intelektualcima u malu senku gurnuti i „benigne" demokrate poput Mana, Hamvaša ili Elijadea.

Evropska unija, paradoksalno, tako sve do početka devedesetih godina 20. veka nije imala Akademiju nauka i umetnosti.

Godine 1990. počela je sa radom Academia Scientarium et Artium Europea koju su osnovali Feliks Unger, bečki kardinal Franc Kenig i politički teoretičar Nikolaus Lobkovic, ali ova Akademija nikako nije bila centralna Akademija EU, već nevladina organizacija, baš kao što je to ostala i European Academy of Sciences (EURASC).

Kako je ovo moguće? Jednostavno, došlo je do prevlasti materijalnog, efemernog, merkantilnog.

Ljudi su nakon grkih godina rata i bede, prosto želeli da žive bolje i da ih nikakve neverne Tome ne optužuju zbog toga ili upozoravaju da iz te frivolnosti može izaći bilo šta loše.

Ali, onda je to loše zakucalo na vrata i već deceniju Evropa nije oaza koja napreduje iz godine u godinu, već poligon stasti i očajničkih omeravanja ekonomskih mišića onih koji spašavaju prema usahlim bicepsima onih koji su spašavani.

Upravo ove godine - kada se ponovo biraju evroparlamentarci - zato se sve glasnije čuje poziv da je Evropa nešto više od uspešnog evra i da bi Evropljani u ovim teškim ekonomskim vremenima trebalo da se sete da ih još nešto ujedinjuje osim zajedničke ekonomije.

A šta bi to moglo biti? Upravo evropske ideje koje su napravile evropski duh i jedinstvenu evropsku misao.

Lepo: evo nama Šumana ponovo među nama i evo tog novog početka kada treba krenuti od kulture.

Ali, kako se videlo, kultura nije naivna stvar. Ona se bavi idejama, a ideje su kadre da pokrenu mase jednako u pravom, kao i u krivom smeru.

Šta sada da se radi? Odgovor na ovo pitanje biće veoma zanimljiv u narednim godinama.

Svima koji nešto znaju o evropskoj umetnosti dotužilo je da gledaju predstave, čitaju knjige ili idu na izložbe dobitnika stipendija, stanara rezidencija ili dobitnika nagrada, jer njihova umentost uveliko liči na hranu za kosmonaute: nalik je goveđem bifteku u sosu od bundevinog semena, ali istisnutom iz tube u obliku paste za zube.

Sada je - vele netom ujedinjeni desničari - došlo vreme da se pravi kulturni i idejni biftek ispeče, samo da li će on biti dobro, srednje ili engleski pečen?

Zakleti Evropljanin, potpisnik ovih redova, zna da uzavrela Evropa, znači Evropu u kojoj časom nešto može da krene po zlu, ali isto tako zna da Evropljani više ne mogu izdržati ovo stanje intelektualne hibernacije, idejne bezvoljnosti i vladavine uljudnog umetničkog mediokritetstva. Mora se preduzeti neki rizik.

Evropa je kao pretis lonac: mora biti pod pritiskom, ali osigurač, koji loncu ne dozvoljava da eksplodira, mora biti ispravan.