Šalteri „iz kamenog doba“: A gde je pečat?!

Krajem juna sam se u zakazano vreme našla u stanici MUP-a. Kako sam došla nekoliko minuta ranije, stojim i čekam svoj termin. Hol prepun, ljudi čekaju razne isprave. Na oglasnoj tabli sličica na kojoj je precrtan pečat i uz to obaveštenje: „Pečat nije obavezan.“

 Čujem neke ljude kako komentarišu: „Nije obavezan, nije obavezan, a ništa ne mo'š bez njega!“ „Nama ga opet traže... Malo sutra nije obavezan.“

Razmišljam kako smo nepoverljivi, kako često polazimo od negativnih premisa i odbijamo da poverujemo da je nešto moguće uraditi bez komplikacija.

Kroz glavu mi prolazi i da sam i sama možda i dalje malo sumnjičava... Naime, jesam mobilnom aplikacijom banke uplatila takse za izdavanje pasoša, a opet sam štampala te uplatnice i ponela ih sa sobom „kao dokaz“.

Ulazim u kancelariju; službenici koja treba da proveri moje podatke, uzme otisak prsta, fotografiše me itd. dajem ličnu kartu, pasoš i pomenute uplatnice. Počinje razgovor od dobrih nekoliko minuta, ali u najkraćem:

– Šta Vam je to?

– Uplatnice... Platila sam elektronski, ali sam ipak štampala... za svaki slučaj...

– A gde je pečat?!

– Kako to mislite pečat? Pa sad Vam rekoh da sam elektronski platila.

– Da, ali morali ste posle sa ovim papirom da odete u banku da Vam udare pečat!

– Da sam htela da čekam u redu u banci, onda bih bar i platila tako na šalteru... Valjda je poenta da pojednostavimo...

– Ne mogu da Vam uzmem te papire. Idite u banku po pečat.

– Prošlo je pet sati, ne radi banka.

– Zakažite onda drugi termin i dođite ponovo sa ispečatiranom potvrdom o uplati.

– Ja sam ovaj termin zakazala pre dva meseca... Neću ponovo da zakazujem neki novi termin koji će biti ko zna kad... Uostalom, na oglasnoj tabli tu u holu piše da pečat nije obavezan! A znam i da je Zakon menjan prvo pre osam godina a onda i prošle godine i da je bila vest kako pečat ide u istoriju.

– Da, ali ja ovo ne mogu da primim bez pečata... Verujem ja da ste platili, ali mi nemamo softver koji registruje uplate, tako da ne smem da uzimam ništa bez pečata!

Sad više nisam sigurna da li sam besna, tužna ili samo iznenađena. Iz te zapitanosti – kako je moguće, kada toliko govorimo o e-Upravi i pojednostavljenju procedura i o digitalizaciji, opet ništa ne može da se uradi bez papira i pečata, trgnu me reči druge službenice iz kancelarije, koja tu radi okrenuta ka šalteru, ali je očigledno pratila naš razgovor.

– Znate šta?! Ta digitalizacija i to elektronski... To o čemu pričate... to možda postoji. Možda! Ali tamo negde, u onom svetu tamo, s one strane... Ali sa ove naše strane šaltera je i dalje kameno doba!

Na kraju, sve tri nekako uspevamo da pronađemo kompromisno rešenje: uspela sam da predam zahtev, samo sam sutradan donela onu pomenutu uplatnicu, ali sa pečatom iz banke. Nije bilo drugog načina. (Kako je izgledao razgovor sa radnicima u banci, to je za neku drugu epizodu. U najkraćem – prvo mi nisu verovali šta tražim, a onda su se smejali kao da sam im ispirčala dobar vic.)

Umesto jednostavno, bilo je komplikovano. Ali na kraju je važno da sam ipak sve završila.

Samo, i dalje mi nije jasno mnogo toga:

Kako je moguće da se toliko toga promeni, da mogu razne račune, uključujući i struju i komunalije (koji se takođe plaćaju državnim, neki bi rekli konzervativnim, ustanovama) da plaćam elektronski i da to sve bude u redu i da ne moram u banku ili poštu po pečate, a da službe MUP-a nemaju mogućnost da registruju uplate?

Da li je taj softver toliko skup i ne može da se nabavi? Ili je to nekom tek tako promaklo?

Nije li ovako posao doveden „do pola puta“ – nešto može „onlajn", ali ne može sve, iako bi bilo logično da može?! 

I konačno – koliko je bilo ljudi koji nisu bili toliko uporni kao ja i koji su pri prvom „ne može“ odustali, pa onda čekali neki novi termin za nekoliko nedelja?

A takvih je bilo, kažu. Uz to, bilo je i onih koji se čude i ne veruju da im se traži pečat, čak znaju da budu i vrlo neprijatni... Uopšte nije lako ni radnicima na šalteru, jer oni ipak samo rade u skladu s pravilima koja su njima postavili! Ali opet – zašto bi nas, koji takođe poštujemo pravila, to zanimalo?

Nadam se samo da za deset godina, kad budem menjala pasoš, neću ponovo čuti to tragikomično i deplasirano pitanje: „A gde je pečat?“