Možda nas upamte po uputstvu za gašenje požara

Kiš bi možda bio zadovoljan!

Najnoviji trend u informacionom bibliotekarstvu je digitalizovanje efemerne ili "sive literature". O čemu je zapravo reč? Napredna informatička civilizacija 21. veka odlučila je da treba sačuvati od zaborava ne samo ono što je važno i vredno pamćenja, već i sve nevažno, prolazno, od male ili nikakve važnosti za društvo i civilizaciju!

Deluje blasfemično i budalasto. Pokret digitalizovanja krenuo je iz Francuske. Tamo su se najpre odlučili na digitalizovanje svih onih knjiga koje u javnim bibliotekama nisu poručivane po dvadeset i više godina. Bogato društvo, pa im se i može, ali zašto?

Odgovor koji bi na prvi pogled bio logičan, krije latentnu i opasnu crtu. Naime, prirodno bi bilo reći: ono što nije vredno ne treba da se čuva za sva vremena. Tako je bilo u prošlosti, neka tako ostane i u sadašnjosti i u budućnosti. Ipak, ako se držimo takvog stava, rizikujemo da olako podelimo i onaj, takođe prirodan stav, da ljudsko društvo treba urediti kao prirodno, a to znači jači lav uvek pobeđuje slabijeg; jači škorpion ima pravo da oplodi više ženki, pa zašto tako ne bi bilo i u ljudskom rodu?

Zvuči vam ovo poznato? Naravno, reč je o glasovitim nacističkim teorijama o uređenju ljudske zajednice. E, sad se vraćamo na digitalizaciju. Da li ste još za to da sve što je trošno, osrednje i bledunjavo bude prepušteno zaboravu? Ja, čim sam malo razmislio, nisam za to. Ipak, nakon digitalizovanja sve literarne i neliterarne građe koja se nije poručivala dvadeset i više godina, nastavilo se i dalje, te je danas trend da napredno ljudsko društvo treba da digitalizuje sve što je ikad odštampano: kesice za supe, uputstva za korišćenje lekova, slagalice iz 1.000 delova i slično.

Tu tek konzervativni čitalac zastaje i pita se zašto. Odgovor opet može biti jedino civilizacijski. Humano čovečanstvo ima se prepoznati i po tome što štiti ukupni aspekt svog štampanog nasleđa, a to su, jelte, i spominjana uputstva za pomade, i šabloni za bakine čipke, i šeprtljavi zapisi svih vrsta, pa i sve drugo što ima "grešku", što je, dakle, "nesavršeno".

Univerzitetska biblioteka u Beogradu najdalje je odmakla u digitalizovanju ove, takozvane sive literature. Ovim poslom bavi se već više godina. Šta se nalazi digitalizovano može svako da sazna, ali od kakve mu je koristi danas, bolje je pitanje. Digitalizovanje sive literature čini se pre kao ostavština za budućnost. Jednom kroz 10.000 godina ili, s obzirom na pakelene vrućine koje trenutno haraju - i kroz 10 godina može nestati čovečanstva!

Nakon izumiranja ljudskog roda, nestaće najpre njegove masivne građevine. Emisije "Život posle ljudi" ("Life after people"), Dejvida Devrija ubedljivo su pokazale da na Zemlji samo nakon 125 godina od nestanka ljudi, neće ostati ništa veće od dvadeset santimetara u promeru što je izrađeno ljudskim rukama.

Dakle, ako se spuste samo malo više od veka nakon našeg samouništenja, potencijalni svemirski putnici neće nas prepoznati ni po zgradama, ni po mostovima, ni po ustavama i branama - sve će nestati zubom korozije i neodržavanja.

U tom postkataklizmatičnom svetu, podaci arhivirani na diskovima i sve manjim usb-memorijama imaju daleko veće šanse, već stoga što su u promeru veliki koliko nokat ljudskog prsta (za sada). Možda preživi baš neki takav "nokat" iz Univerzitetske biblioteke u Beogradu, jedan ili nekoliko uputstva za lekove koji će posetiocima izvan Sunčevog sistema dati dokaz da su na Zemlji živeli ljudi visoke civilizacije koji su imali - "Diklofen", lek protiv inflamatornih zapaljenja!

Kad samo na čas pomislimo u ovom pravcu, jasno je da ne treba štedeti na digitalizovanju omota za igračke, pirea u prahu i uputstva za gašenje požara.