Nedostaju sve spisateljske krvne grupe

Ima li smisla čuvati zaostavštinu pisaca? Na ovo pitanje gotovo da ne treba davati odgovor. 

Danas se to radi porodično, dakle pojedinačno, entuzijastično, nesistematično, u oskudici i nemaštini. Što ne probamo institucionalno: recimo u "Kući srpskih pisaca".

"Kuća srpskih pisaca" na jednom mestu bi objedinila svu pisanu i elektronsku zaostavštinu srpskih pisaca poslednje polovine dvadesetog veka i početka dvadeset prvog stoleća i istraživanjem i naučnim radovima omogućila novi uvid u mnoge opuse pisaca. 

Čije je pisano nasleđe koje se preda Kući srpskih pisaca? Da odmah odgovorimo na to najškakljivije pitanje.

Ono i dalje autorski pripada piščevim potomcima i oni ubiru prihode kao da to nasleđe sami održavaju i njime se bavi, jedino što to sada umesto njih rade stručnjaci koje plaća država. 

Nije loše za početak, nešto kao odnos banke i njenog klijenta.

No kazaće neko: što je sigurno sigurno je. Mnogi ušteđevinu u Srbiji i dalje drže u slamaricama, pa bi i naslednicima bilo bolje da nasleđe svojih slavnih predaka stalno imaju pod rukom, a ne da ga tamo poveravaju nekoj "Kući srpskih pisaca".

Da pogledamo zato u kakvom je stanju zaostavština nekih od najpoznatijih pisaca. 

Pisana zaostavština Slobodana Selenića donedavno se nalazila u rukama njegove udovice Selene. Nije poznato da li se ona još njom bavi, a ako ne, ko je preuzeo brigu o toj zaostavštini. Gotovo je sasvim nepoznato ko se bavi pisanom zaostavštinom Miodraga Bulatovića.

Pisanim nasleđem Svetlane Velmar Janković bavio se njen udovac Žarko Rošulj, ali su mu dometi ostali skromni zbog znatne nemaštine u kojoj je živeo. Sada je i Žarko umro i zbilja je potpuna nepoznanica ko će Svetlaninim nasleđem nastaviti da se bavi...

Zaostavštinom pesnika i dramaturga Jovana Vave Hristića donedavno se najaktivnije bavio pesnik Simon Simonović, ali kako je i on star, nema novih istraživanja ogromne građe ovog polihistora.

Isto tako, zaostavština još jednog NIN-ovca Miroslava Josića Višnjića stoji u njegovom stanu i delom u selu Stapar kraj Sombora. Udovica Ivana V. Lalića Branka Lalić već duže ne živi u Srbiji, te se ne zna tačno gde je Ivanovo nasleđe i ko vodi brigu o njemu. Ne zna se ni ko brine o zapstavštini Danila Nikolića, Mome Dimića, Antonija Isakovića i mnogih drugih.

Dakle da se ipak okrenemo donatorstvu pisanog nasleđa? Izgleda da hronično nedostaju sve spisateljske krvne grupe...

Osim ostavštine nedavno preminulih velikana srpske književnosti i mnogi aktivni pisci mogli bi biti "donatori" "Kuće srpskih pisaca" za života.

Kako se većina, ili gotovo sve što su napisali pisci mlađi od 1970. godine nalazi na hard-diskovima njihovih računara, dovoljno je sprovesti akciju da se svi takvi hard-diskovi zaveštaju "Kući srpskih pisaca". Napominjem da je nešto slično uradio veliki pisac Umberto Eko koji je svoj hard-disk zaveštao Bolonjskom univerzitetu. 

Potpisnik ovih redova, može potvrditi da se na njegovom hard disku nalazi master-uzorak celog njegovog života: sve što je napisano i objavljeno, sve što je napisano i nije objavljeno, sve što je bilo u planovima a nije započeto, sve varijante romana koji su kasnije osvajali nagrade (zajedno sa odbačenim varijantama koje nikad nisu ugledale svetlo dana). 

Potpisnik ovih redova spreman je otud da na sebi oproba medicinu koju nudi drugima, to jest da bude prvi donator "Kuće srpskih pisaca".