Kako preživljavam radove na beogradskim ulicama

U mojoj porodici svi su bili u šoku kada sam pre tri godine iz prve položila vozački ispit. Ja ponajviše. Od onda vozačku dozvolu ne vadim iz novčanika. Nije da mi je potrebna jer automobil nemam. Živela sam u zabludi da ću ga kupiti, ali kada sam sabrala sve troškove, shvatila sam da se ne isplati.

Dobila sam, međutim, od mame na poklon za položeni ispit plišanu „bubicu“, pa kada bi me neko pitao, rekla bih da su mi roditelji kupili automobil.

Ovih meseci malo se kajem što ga nemam, mada i da ga imam, pitanje je kuda bih njime. Na posao sigurno ne, jer radovi su svuda unaokolo. Niti bih stigla brže, niti bih imala gde da parkiram.

S druge strane, ni GSP mi nije od pomoći ako idem manje od 10 stanica. Stajališta su izmeštena, a autobusi se zaglavljuju na svim većim raskrsnicama. Bus-plus ne moram ni da nosim sa sobom, i to ne zato što nema kontrolora, nego zato što biram da idem peške. Merila sam: Šest stanica sam prepešačila a da me nijedan od tri autobusa na trasi nije prestigao.

Neko bi rekao, pa da, brže hodaš, ali onda znojava dođeš na posao. Ali to nije baš tačno, znaju dobri poznavaoci srpskog mentaliteta – klima ubija. Zato, i kada je ima u autobusu, uvek se nađu oni koji će otvoriti prozore, i onda krene grupno znojenje. Češće su, doduše, situacije kada nema klime. Onda su prozori zatvoreni, jer i promaja ubija.

Da se ne lažemo, bili su potrebni radovi na liniji petice i dvojke od Zoo-vrta do Vuka. Asfalt je u rupama, vodovodne cevi svaki čas pucaju. Isto važi i za Karađorđevu, mada se ni ne sećam kada sam se vozila tom ulicom u smeru od Pristaništa ka Slaviji. Bilo je toliko davno.

Ako radovi zaista budu gotovi do 20. decembra, nadam se da ću do Nove godine zabraviti na sva čekanja autobusa, zaglavljivanja u Dečanskoj i Takovskoj, da će me proći žuljevi na stopalima od pešačenja i da ću doneti odluku da konačno štedim za automobil.

Sve ovo ima i svoje dobre strane, osim one očigledne da automobili neće propadati u rupe, a moja mama se saplitati o ploče i padati na ulici. Iako nisam išla da se sunčam, dobila sam boju, uštedela sam jer nisam koristila bus-plus, a verujem i da sam izgubila neke grame.

S obzirom na to da se i u Srbiji beleži porast broja gojazne dece, ovog leta će se bar više kretati, a jedna od najzdravijih fizičkih aktivnosti je brzo hodanje. Samo ponesite rezervnu majicu, pogotovo ako idete na posao ili u goste.

A u međuvremenu: razmišljam o tome da tražim stan na Košutnjaku, zbog blizine šume i svežeg vazduha. Do sada sam izbegavala tu lokaciju zbog velikih gužvi kod Sajma i u Kneza Miloša. Međutim, ako nabavim električni bicikl za duže relacije i električni trotinet za kraće, biće izvodljivo, čak i ako ne naprave metro.

Šta ću zimi i kada ostarim – ne znam.