Fenomenalan poklon za dečji rođendan, dostupan svakom

Nije lako izabrati poklon. Odevni predmet, mada najkorisniji, zahteva oštro oko i iskustvo u izboru broja i opasnost da se primaocima ne svidi. Knjiga je sigurna, nosi sa sobom određeni kulturni dignitet, ali nažalost ne postoji naučna disciplina koja bi se bavila kruženjem knjiga u prirodi i po rođendanima koja bi objasnila kako je jedna, poklonjena mojoj ćerki Aleksandri, došla sa njenom posvetom izvesnom detetu od prethodne godine.

Igračke deluju kao nešto čemu bi se deca radovala, ali izuzev vrlo korisnih misaonih i onih za razvijanje fine motorike kod male dece, veliki deo ponude svodi se na instant ("Sakupi ih sve!") kolekcinarstvo i kič postavke koje izgledaju primamljivo ali ograničene samom činjenicom da su postavka a ne igračka, ne daju prostora deci da upotrebe maštu i da se time – zaista igraju.

Postoji i izlaz iz ove zavrzlame, nešto što smo organizovali već drugi Aleksandrin rođendan zaredom.

Na pozivnici stoji jednostavan tekst da se umesto kupovine predmeta organizuje dobrotvorna akcija sakupljanja hrane za pse i mačke ili da je moguće ostaviti donaciju po želji, ukoliko neko od roditelja nije siguran šta bi trebalo da kupi ili ga jednostavno mrzi. Pošto je donatorstvo u Srbiji ukaljano stvarnim i medijski isfabrikovanim aferama, pred kraj rođendana pojavljuje se Marija Zec, dugogodišnja aktivistkinja za zaštitu životinja sa svojim najmirnijim štićenicima. Deca s njima mogu da se slobodno i bez straha poigraju, a roditeljima je jasno da donacije odlaze na pravu adresu.

Do sada su akcije bile više nego uspešne, deca generalno dobro reaguju, a Aleksandra, pošto sama u skladu sa svojim desetogodišnjim mogućnostima, praktično već radi kao aktivistkinja na ovom polju, srećnija je nego kad dobija "prave" poklone.

Iako se slobodno može reći da su ove rođendanske akcije bile uspešne, susreli smo se s neobičnim mišljenjem da bi dete ipak želelo da dobija delove beskrajnih kolekcija i neigrljive postavke, pardon igračke, "ali da su je roditelji na ovo naterali."

Ne bih ulazio u mentalitetska pitanja, ali ono što upada u oči jeste blatantna drskost ovakvog stava. Prvo, zbog deteta koje dotični kritizeri poznaju slabo ili nikako i ne mogu znati da li se ono zaista raduje što pomaže gladnima, napuštenima i ugroženima, umesto da gomila gluposti u ćošku sobe dok pravi figurice od plastelina ili tako nešto. Drugo, zbog samih životinja, gladnih, napuštenih i ugroženih, koje bi bez ovakve pomoći teško preživele (ako bi uopšte). I treće, zbog a priori kritikovanja donatorstva kao pojave. Da li je zaista potrebnije utoliti glad za imanjem, sve i da je nepotrebno, umesto glad nečijeg praznog stomaka koji ne ume ni da zamoli za hranu, kamoli da se za nju zahvali?

Naravno, slobodni smo ljudi, uvek se možete odlučiti za plastiku sa kancerogenim bojama koju sastavljaju najeksploatisaniji radnici Trećeg i Četvrtog sveta.

Ali možda ne bi bilo loše pogledati oko sebe i ako već niste ljubitelj životinja, što je sasvim legitimno, možda uvidite da je nekome iz vašeg okruženja potrebna pomoć. Tu je ono bolešljivo dete čiji roditelji rade po dva posla za lekove, tu je usamljeni ostareli komšija kome je potrebno neko krpljenje po kući, tu je osakaćeni veteran kome je potrebno pomagalo za kretanje, a država ga je zaboravila čim je došao mir i može se opet na letovanje.

Možda, ali samo možda, sa zvanicama radost davanja na proslavama može podeliti i slavljenica tako što će oni koji ne slave skoro ništa biti radosni nekoliko dana duže od tog jednog, kad zvanice i slavljenice skakuću po igraonici ili gde već.

A za igračke po kući ćemo se nekako snaći, jer evo gledam – Aleksandra Popević najviše voli da se igra sa onima koje sama napravi. Ima tu i ponosa zbog svojeručno napravljenog, ali to je već neka druga priča.