Kupujem u second hand prodavnici i nije me blam

Porodica Vuk je uvek delila sve. Kada ti se jede pomorandža podeliš je na pet delova, sečeš sebi kolač - sečeš svima. Tako i rođaci, kada god su imali nešto lepo, a da njihova deca ne nose, proslede nama. Prvo nosi moja starija sestra pa ja.

Onda je potrošačko društvo uzelo maha. Stvari su se gomilale u ormanu. Poprilično jeftina, nekvalitetna roba popularnih marki. I da hoću, ne bih mogla nikome da ih prosledim nakon petnaestak pranja.

A sa druge strane.

Na mojoj pijaci jedna učiteljica je prodavala odeću na tezgi. Okupi se gomila žena sa kesama punim luka i paradajza i preturaju tražeći nešto što im odgovara. Tako i moja majka, uzme me za ruku i natera da gledamo. A meni sve neuredno, bez vešalice, bez lutke, bez svlačionice. Međutim, što bi moja tetka iz Francuske rekla, kupiš za te pare i ako ti ne odgovara, već će se naći neko čiji je to broj. Kupila samo sako i pantalone za 1.000 dinara i kaput za 800. 

Viši stadijum od toga su second hand prodavnice koje mahom izgledaju neugledno. Kao da su napravljene da ne poželite da uđete. U nekim čak imaju polepljene papire na prozorima, kako mušterijama ne bi bilo neprijatno što unutra kupuju. Zašto da mi bude neprijatno?

Neprijatno mi je kada uđem u prodavnicu u tržnom centru u kojoj je okovratnik svake bluze braon od pudera žena koje su ih probale. Kada fale dugmići na košuljama i kada je rajsferšlus razdrndan. Kada čekam pola sata u redu za svlačionicu.

Zabluda je da su u second hand prodavnicama iznošene stvari, većinu njih niko nikada nije ni obukao. Tu se nađu marke kojih u Beogradu ni nema, verovatno gasterbajteri prosleđuju svojima, koje dugo nisu videli, pa ne znaju ni veličinu.

Moja kuma je ekološki i ekonomski osvešćena žena sa stilom. Pre mesec dana odvela me je na tribinu o tekstilnoj industriji u Srbiji. Govorili su o platama koje su ispod minimalne cene rada, o teškim uslovima kojima su izložene krojačice, o profitu koji nestaje iz Srbije. Ako se tome doda da je tekstilna industrija jedan od najvećih zagađivača, moja želja da uđem u tržne centre naglo opada. Osim ako bih da se rashladim, za to su super.

I tako je moja kuma rešila da ruši tabue i napravi svoju Instagram second hand, vintidž prodavnicu. Ona se, kao i još neke devojke koje imaju slične naloge, posvetila svojim mušterijama, prezentaciji odeće, daje ideje za kombinovanje. Njene mušterije se ponose što kupuju kod nje. Njih nije blam.

Kada bi mi se kvalitetne farmerke koje mi je neko poklonio pohabale, kada sam bila dete, mama bi mi prišila platnenu jabuku i nastavila bih da ih nosim. Sada kada razmislim, to je bilo baš kul.

Ešarpe i kaiševe sam razdelila.