"Dole Amerikanci", ne urliču pisci

Dakle, zašto pisati? Hajdemo od hiljadu dobrih odgovora i nebrojeno loših, da odaberemo jedan.

Bavljenje umetnošću je neka vrsta transfuzije čoveštva. Moglo bi se kazati da su umetnici dobrovoljni davaoci čoveštva. Ostavljaju ga na papiru, a čitaoci to prepoznaju i čitajući priče koje ih dotiču, unapređuju svoju ljudskost, tako što nakon prave knjige postaju bolji, promišljeniji, osećajniji.

Čovek ima dve osobine koje ga razlikuju od životinja: ume da se smeje i sažaljiv je prema slabijima, kljastima, odbačenima, niščima umom, rečju svima koji bi u životinjskom ili nacističkom svetu bili odstranjeni bez mnogo milosti, jer tako borba za opstanak nalaže.

Da bi unapredila sažaljivost – jednu od dve temeljne čovekove osobine – literatura je usavršila još jednu dragocenu osobinu: ona uči i pisca i njegove čitaoce kako da se stave u tuđu kožu. Pisac prvi ulazi u kožu svojih junaka, pa pokušava da shvati i sveticu i ubicu; i nacistu i Jevrejku; i ludaka i ludakovu pribranu ženu. Pisac u toj veštini vežba i svoje čitaoce, koji će nakon dobre knjige teško povikati: "Dole Amerikanci", ili "Smrt, pederima!" a da ne pomisle kako je tim Amerikancima i kako je tim homoseksualcina posle takvog povika.

Dobar čitalac neće reći da je neko ubica dok mu se krivica ne dokaže, ali dobar čitalac, s druge strane, neće dopustiti da se dokazanom ubici relativizuje njegova krivica, ma koliko da će i takvog ubicu pokušati da razume.

Eto, i odgovora kome pisati. Onima koji su ljudi. Onima koji neće da budu poslušna masa, sigurni glasači, onima koji ne veruju da bilo kome treba dati apsolutnu vlast i najpre onima koji znaju da je demokratija večno nesavršen proces koji stalno treba unapređivati, jer alternativa ne postoji.

Knjiga je udžbenik emocija, krivudav ali siguran put ka pravičnosti, no ona je pre svega objekat lepote. A da bi bila objekat lepote, nužno je da bude komad savršenstva. Vražji teška stvar.

Zamislimo samo koliko bi svakom od nas bilo teško da "od oka" bez pomagala ili instrumenata, u žitkoj glini rukama izvaja savršenu loptu. Pišući roman, pisac mora da napravi često stotinu takvih savršenih lopti koje su povezane komplikovanim sistemom zajedničkih rotacija i sve to bez ikakvih mernih instrumenata, osim njegovih osećaja, ličnog iskustva i dobrog ukusa.

Pisanje se zato ne uči u školama kao ostale umetnosti, jer sama tehnika ishodi iz jedinstvene piščeve ideje i potpunog osećaja da se svakom novom knjigom pravi novi svet.

Eto, zašto se pisac ovih redova bavi umetnošću.

Koji je vaš razlog što se bavite umetnošću?