Teška povreda košarke na klizavom, domaćem parketu

Dok se privodi kraju finale Košarkaške lige Srbije gde igrači već poprilično iznemoglo klizaju po parketu hale "Pionir" jer sa na njemu kondenzuje voda od toplote i vlage, započinjemo novu sezonu kontroverzi u našim košarkaškim takmičenjima.

Veliki prasak napravili su Crvena zvezda i Budućnost koji su agresivnim ponašanjem navijača i uprava potpuno redefinisali pojam "prednosti domaćeg terena" da bi zatim Emil Tedeski, jedan od najvećih mecena regionalne košarke izjavio da su ovi klubovi "državni projekti" sa kojima on više nema interesa da se nadmeće.

Navijači i poznavaoci košarke "stare škole" reagovali su na Tedeskijevu izjavu dosta reduktivno, tvrdeći da je uprkos ozbiljnim ulaganjima shvatio da se ne može novcem kupiti ono što imaju Zvezda, Partizan ili Budućnost.

I to je tačno, ali plašim se da Tedeski nije mislio na tradiciju, trofeje i kontinuitet sportskog rada, već upravo na mogućnost da u repertoar svog jadranskoligaškog nastupa uklopiš sinove državnih funkcionera koji pljuju gostujuće igrače, ubacivanje čvrstih predmeta u teren, direktan pritisak na sudije, slamanje volje pojedinih igrača i slične psine.

Kupovina tradicije 

Tedeski je u međuvremenu odustao od svog pokušaja sa Cedevitom i njenu licencu je preneo na posrnulu Olimpiju iz Ljubljane kroz fuziju dva kluba.

To nije prvina i slične intervencije pravio je Nebojša Čović za Zvezdom i FMP-om. U konfuziji jadranskoligaške košarke, pored profesionalnog postoji i nacionalni ključ, tako da se Tedeskijevo uvođenje slovenačkog kluba i isključivanje hrvatskog tek otvara kao tema za raspravu.

No, preuzimanjem Olimpije, definitivno jeste došao do kluba koji ima tradiciju i ime, iako slutim da njihovi navijači neće biti tako agresivni prema gostujućim igračima, ukoliko uopšte budu prihvatili Tedeskija jer skloni su tome da brane tradiciju kluba pa i po cenu odbacivanja raznih dobrotvora.

Elem, Tedeski je zapravo jedan mnogo zanimljiviji simptom našeg košarkaškog problema.

On je godinama ulagao milione evra u virtuelni klub koji nema tradiciju i nema navijače i borio se za ulazak u Evroligu gde na kraju kao da nisu imali neke veće motive da zaigraju, niti je lokalna zajednica time bila na bilo koji način galvanizovana.

Dakle, taj klub je pre svega postojao zahvaljujući entuzijazmu jednog privrednika nego zbog toga što se nekome gledala košarka.

Pre nego što zaspemo drvljem i kamenjem Tedeskija, vratimo se na početak priče i finale Košarkaške lige Srbije.

Zar ona upravo nije najbolji primer besmislenog takmičenja u kome čitavi klubovi postoje ne bi li sportski radnici i poneki mecena imali šta da rade?

Zašto mora ta NBA? 

Srpska košarkaška liga žrtva je opšte NBA-izacije evropske košarke koja se prenela i na bivšu Jugoslaviju.

Naravno, proces NBA-izacije se čak i u najbogatijim evropskim ekipama odvija na način koji koji je neadekvatan jer povećanje broja utakmica ne prati i komfor putovanja odnosno nivo brige za igrače kakav imaju američki profesionalci.

Međutim, drugi segment NBAizacije jeste izdvajanje pojedinih klubova koji su se nametnuli kao toliko dominantni, koliko kroz akumulaciju igračkog i finansijskog kapitala, toliko i kroz formiranje ULEBa kao krovne klupske organizacije da su praktično prevazišli okvire svojih nacionalnih prvenstava.

U jačim ligama doduše neki Himki povremeno pokuša da ugrozi CSKA, ili Karšijaka Efes i Fenerbahče, toga ima i po Španiji, ali van toga, pa i kod nas, situacija je manje-više neprekidno identična - Zvezda i Partizan dominiraju, iza njih Mega i FMP iz razloga koji su opet pa vezani i za neke druge košarkaške tokove, svi ostali su u dubokoj senci.

Naravno, uopšte ne treba dovoditi u pitanje mogućnost Srbije da populaciono, igrački, finansijski ponudi više vrhunskih klubova.

To manje-više i jesu naše mogućnosti. Ipak, ostaje pitanje zbog čega onda uopšte opstaju takmičenja kao nesrećni KLS koji sada deluje kao apsolutno slepo crevo sezone, izuzev kao format za očuvanje nekakve košarkaške infrastrukture.

Međutim, ta košarkaška insfrastruktura se ne čuva time što će neki klubovi za milostinju držati neke igrače, koji su zahvaljujući tzv "otvorenim ugovorima" tu samo u prolazu.

Ona će samo nadalje truliti ako ne dobije takmičarski smisao koji trenutno nema.

Nije problem takmičarskog smisla samo u tome što su Zvezda i Partizan toliko jači i moćniji već u tome što ovi klubovi naprosto nemaju ni motiv da ih pobede, i napreduju jer infrastrukturno ne mogu da isprate igranje u jačim rangovima.

Otud imamo besmisao igranja takmičenja u kome postoji disbalans snaga na terenu i potpuna konfuzija u pogledu motivacije.

Tri nivoa američke košarke

Vratimo se onima koji su izmislili NBA. Naime, upravo u Americi možemo naći ključ za rešenje ovog problema.

NBA zapravo nije jedina forma košarke u Americi.

Da, naravno, ona ima globalnu popularnost, ali tamo postoje još najmanje tri nivoa košarke koja se masovno prate.

Jedan je srednjnoškolski i univerzitetski nivo. To su amaterska takmičenja koja su vrlo značajna za lokalne zajednice ali i za publiku na nacionalnom nivou. Jedina spona koju ona imaju sa NBA jeste to što se odatle regrutuju igrači koji jednog dana možda mogu završiti u Ligi.

Ali, mi znamo da se Lebronova srednja škola ili Durentov koledž nikada neće naći u NBA ligi i plasirati se u nju.

Pa to postojanje u "različitim ravnima" ne umanjuje uživanje publike. Jedan od razloga za to je sama organizacija takmičenja u kojoj nijednoj ekipi ništa nije nedostižno ili nerezonski ako ima kvalitet da pobedi.

Zatim, tu postoji i razvojna NBA liga koja je profesionalna i u njoj igraju momci iz NBA timova koji dobijaju priliku da se razigravaju jer trenutno nisu u planovima trenera plus drugi igrači koji žele da se domognu Lige.

Ovi klubovi podsećaju na KLS po tome što su na nivou sastava kao protočni bojleri, ali imaju publiku, imaju čak i trofeje za koje se bore, iako je reč o filijalama velikih NBA franšiza.

No, narod koji želi da ode na košarku ima šta da ode da gleda. Ranije je bilo još i više ovih manjih profesionalnih liga, neke od njih su imale čak i egzotična odstupanja u pogledu pravila.

Liga po meri Dinamika 

U Srbiji imamo paradoksalnu situaciju da bi se nekim sticajem okolnosti kroz niz povezanih takmičenja Dinamik i Real Madrid nekada mogli naći jedan protiv drugog, ali naravno mi znamo da je to nemoguće iz čitavog niza razloga.

Zbog čega onda ne bismo lepo napravili takmičenje po meri Dinamika i ostavili Zvezdu da igra sa Realom, i svakome dali adekvatne protivnike i sportski motiv?

Odgovor je nažalost u tome što je evropska košarka još uvek umnogome zavisna od javnog novca i što klubovi koji svi od reda imaju profesionalno ustrojstvo pa čak i igraju u takmičenjima koja su vlasništvo privatnih firmi i društava poput ULEB ili ABA, i dalje ozbiljnu podršku crpe iz lokalnih zajednica, državnih preduzeća itd.

Stoga, njima je potrebno da imaju neko farsično lokalno takmičenje kao smokvin list koji će stvoriti iluziju da su oni deo nekog nacionalnog sportskog života iako nisu.

U Americi upravo amaterski rangovi takmičenja imaju, između ostalog, i podršku javnog novca, ali profesionalni se finansiraju kao NBA odnosno njene filijale u razvojnoj ligi (slično kao što se Real, Barselona ili Bajern finansiraju od prihoda fudbalske sekcije) od prihoda.

Da ne govorimo o mnogim inovacijama u pogledu raznih tehnika da se ujednači kvalitet lige kao što je "seleri kep", draft koji favorizuje slabije ekipe itd. što u Evropi ne postoji ni u najavi (premda u fudbalu prve korake pravi tzv. finansijski fer-plej koji tera klubove da žive od prihoda a ne od ulaganja bogatih vlasnika).

Naravno da pored "javnog novca" ti "državni projekti" onda imaju i druge povlastice kao što je recimo mogućnost mobilizacije javnosti i navijača kroz koje se vrše i časne i nečasne radnje.

Nota bene, nigde nije uspostavljen sistem školskog sporta ravan američkom, pa u tom pogledu ne treba gajiti iluzije da se takav model može preneti kod nas.

Međutim, ono što se može preneti jeste stav prema sportu kao prema aktivnosti koja je samo u najređim slučajevima vrhunski profesionalni domet, što je ne čini besmislenom kada ga ne doseže.

Ako je zadatak klubova koji danas čine KLS a nisu u ABA to da čuvaju plamen košarke u raznim sredinama po Srbiji, da gaje mlade igrače i konačno budu stanica za one starije između dva angažmana, zar to nije upravo ono što rade koledž ekipe i razvojna liga u Americi?

Zašto im se onda ne bi uspostavilo neko takmičenje u kome bi se nadmetali relativno ravnopravni timovi sličnog profila i sprovodili svoju funkciju u širem sportskom okviru?

Regionalizacija košarke 

A želju publike van Beograda da vide naše ABA ligaše i Evroligaše možemo utažiti i na druge načine.

Finale Kupa se već igra u Nišu. Nema razloga da se deo ABA ligaških utakmica ne igra van Beograda, pa i deo Evrolige.

Uostalom, Zvezda je igrala u Vršcu Evroligu i pobedila kad nije mogla u svojoj hali, dakle ni taj standard nije nedostižan za neke lokacije van prestonice.

Time bi ovi klubovi opravdali javna ulaganja i jevanljelizovali igru širom zemlje.

Ovako imamo relativno ravrnopravne dvoboje ABA ligaša u KLS, koji su povremeno naravno apsurdni, kao recimo kad igraju Zvezda i FMP, i potpuna demoliranja slabijih klubova gde na razlike manje od dvadeset poena treneri "velikih" reaguju grdnjama na konferencijama za štampu.

Zar nije i za publiku van Beograda smislenije da gledaju "velike" u nekim takmičarskim izazovima a "svoje" takođe u borbi protiv sebi ravnih?

Ovakvo rešenje dovelo bi sasvim sigurno do mnogo većeg interesovanja za KLS i uzbudljivijeg takmičenja.

U vreme kada je sistem takmičenja bio formulisan po principu Kupa šampiona, postojala je ne samo veća disperzija šamionskih titula po staroj Jugoslaviji gde su i manji centri mogli da ih osvoje, već smo imali i čak četiri ekipe koje su osvojile Kup šampiona, svaku iz drugog grada (Beograd, Zagreb, Split, Sarajevo).

Danas u Splitu i Sarajevu imamo klubove u dubokoj krizi a isto se može reći i za Zagreb.

Neko bi rekao da ti klubovi nisu preživeli tranzicione procese i promene sistema takmičenja, ali to nije istina, oni koji jesu itekako funkcionišu "po starim principima" državne pomoći u raznim formama.

Polovična primena principa dovela nas je do ove situacije gde sada fudbalska liga kod nas, uprkos svim neregularnostima, deluje daleko zdravije od košarkaške, uprkos tome što u Ligi šampiona takođe imamo trend NBA-izacije.