KROKODIL bez Uelbeka, smem li da se osetim prevarenom

Kada sam, dan pre najavljenog i očekivanog gostovanja u Beogradu jednog od najvećih pisaca današnjice, prilog u emisiji „Oko magazin" završila rečima da je Mišel Uelbek, za sada, jedini čovek koji Beketovim rečima „sutra će sigurno doći" može da da drugačiji smisao od onog koji imaju u drami „Čekajući Godoa", prošlo mi je kroz glavu pitanje da li sam možda naivna i da li više ličim na Vladimira ili na Estragona.

Ali, brzo sam iz glave izbacila tu dilemu - nema mesta sumnji, doći će. U rečima sagovornika, u nekim tekstovima između redova, u onome što sam čitala o Uelbeku, ali i u onome što je Uelbek pisao do sada - pronašla sam dovoljno argumenata da budem sigurna da će doći.

Čovek koji obavezno iznenađuje baš sad bi mogao da iznenadi javnost tako što će jednostavno i bez nekih specijalnih uslova, kako je ranije najavljeno, doći na književno veče u Beograd. To ponašanje u okvirima očekivanog i zadatog baš kod Uelbeka bi moglo da deluje subverzivno i samim tim - nema sumnje, doći će i tačka.

I kad sam u petak tokom prepodneva dobila poruku od kolege da „izgleda da nije došao", a onda i kad su organizatori potvrdili da je došlo do kvara na avionu i da nije došao u četvrtak ali da stiže tokom dana u petak, pomislila sam - eto opisa dolaska u Beograd u nekom narednom Uelbekovom romanu. A i ta prepreka na putu ka Beogradu - mora da bude izazov čoveku koga opisuju kao čudaka da dođe, uprkos svemu.

U redakciji smo zamišljali tragikomičnu scenu na aerodromu, razrađivali smo je... Ali, Uelbek dolazi! To je važno. Čak može, posle takvog zapleta, gostovanje pred publikom u Beogradu da bude još zanimljivije. Zato sam se samo nonšalantno smeškala i na šale nekih prijatelja da je „baš glupo petak uveče provesti gledaući jednog tako ružnog muškarca na sceni".

Jasno je da ovaj tekst pišem nakon što su svi saznali da Mišel Uelbek nije došao u Beograd. Dobro, zato jesu došli (skoro) svi ostali najavljeni pisci. Sad malo premotavam film u glavi...

Jan Vagner i Federiko Italijano govorili su o antologiji evropske poezije koju su priredili.

Marija Barnas iz Holandije čitala je svoje pesme i primetila kako je ona tako, kao Beograd večeras, više puta očekivala na nekim mestima Uelbeka a da on nije dolazio...

Rumena Bužarovska govorila je angažovano, zanimljivo i duhovito - baš onako kakva je njena proza!

Bojan Babić... Hm, pa njega baš i nije bilo lako slušati. Možda i jer su tokom njegovog nastupa (bio je prvi posle objave da glavni gost nije došao) posetioci i dalje napuštali salu stvarajući žamor.

Nametljiva odsutnost

A ti posetioci koji su odlazili razočarani vešću da Uelbek nije došao, još su ispraćeni uvredom Mime Simić (koja je vodila program) da oni zapravo samo vole zvezde, a ne vole književnost...

Praktično, ispali su površni i glupi, uskraćeno im je pravo da se osećaju prevareno.

Da nije bilo cinizma u tim rečima upućenim ljudima koji su odlazili, možda bih i zaboravila da je Mima u najavi pogrešno izgovorila ime pisca.

Naime, Vladimir je TabašEVić, ne Tabašković ili-tako-nekako. Ne, zaista nije duhovito da voditelj programa pogrešno predstavi učesnika i onda na ispravke iz publike odgovori kako se dešavaju greške jer ste popili neku rakiju. Ili ja nemam smisla za humor.

Ali, vratimo se nametljivoj odsutnosti glavnog gosta.

Iskreno - jesam razočarana što Uelbek nije došao. I tvrdim, pa slobodno me nazovite „površnom neljubiteljkom književnosti", da oni koji su ljuti i(li) iznevereni - imaju pravo da se tako i osećaju.

Ali, nije problem Uelbek. On je i svojim nedolaskom postao vest i već je, baš kao i njegova književnost, izazvao polemike.

Društvene mreže su se usijale: jedan deo Srbije u njegovom pismu beogradskoj publici vidi „jasan poziv na pobunu" (protiv vlasti, Er Srbije...???), drugi deo Srbije - poruku organizatorima KROKODIL-a da Uelbek ipak nije želeo da bude u njihovom društvu. A sve to je već deo ovdašnjeg „prvosrbijanskog" i „drugorsbijanskog" folklora, u kojem jedna strana onu drugu nikada neće želeti ni da čuje niti da proba da razume; i obrnuto.

A tu su i neka opravdana pitanja: zašto organizator nije ranije obavestio publiku da Uelbek neće doći i zašto je Vladimir Arsenijević tek nešto posle 20 časova pročitao dva Uelbekova pisma u kojima on navodi da neće doći?

Na sajtu KROKODIL-a navodi se: „Zbog haosa i masovne panike u avionu, tehničkih problema, kašnjenja od četiri sata i otkazivanja leta kompanije Air Serbia na liniji JU2315 iz Pariza za Beograd, kasno uveče 6. juna onemogućen je dolazak u Srbiju jednog od najvećih pisaca današnjice Mišela Uelbeka i njegove supruge."

Ali, navodi se i da „7. juna u podne Udruženje KROKODIL osoblje kompanije Air Serbia putem telefona informiše da se njihova imena nalaze na letu JU 2315 koji će sleteti u Beograd u 17:05h na Beogradski aerodrom te da će doći pravo na program festivala KROKODIL. Iz VIP protokola aerodroma saznali smo u 17:45h da putnika nema u avionu i zatim pročitali i zvaničan mail od gospodina Uelbeka kao i mail sa obraćanjem javnosti u Srbiji."

Priložena su i oba Uelbekova pisma u celosti - i ono pisano organizatoru i ono upućeno publici.

Da u datim okolnostima nema želju da leti i da otkazuje gostovanje - Uelbek je javio organizatoru u 11.30. Pismo o pobuni u avionu (samo opis situacije ili možda i parabola?!) napisano da se pročita publici - stiglo je u 16.09.

„Skrinšotovi" su, koliko se da primetiti, snimljeni pre 17.45 (kad je protokol javio da ih nema u avionu) i pogotovo pre 20 časova (kada je to rečeno publici).

"Ne mirim se"

Svakako se ljudi koji su došli u Beograd zbog Uelbeka (IMAJU PRAVO da dođu SAMO ZBOG NjEGA, uostalom najavljen je kao glavni gost) s pravom osećaju prevareno.

Poznajem neke koji su došli iz BiH - samo zbog Uelbeka. Čekanje na granici tokom popodneva u petak ume da bude svojevrstan teatar apsurda, pa nekako nije lepo (da upotrebim eufemizam) tim ljudima, posle nekoliko sati vožnje, sugerisati da su glupi i površni.

A čak i ako jesu (njihova stvar), imali su pravo da saznaju na vreme ko će na Festivalu te večeri učestvovati a ko neće - pa neka sami odluče da li će doći.

Niko ne spori kvar aviona i kako je sve u vezi s tim neprijatnim događajem uticalo na strpljenje i raspoloženje umetnika...

Imam čak i razumevanje za organizatore, zaista. Sigurna sam da su uložili mnogo (i materijalno i nematerijalno) da bi Mišel Uelbek došao u Beograd.

Ali ovakvo dovođenje publike „pred svršen čin" prećutkivanjem vesti o nedolasku pisca, apsolutno je nedopustivo.

Možda su ti posetioci zaslužili izvinjenje?

Možda je moja analiza satnice pisanja i čitanja pisama nepotrebna i preterana. Možda se igram detektiva-amatera... Možda će neko reći da „sigurno nisam ljubitelj prave književnosti nego ljubitelj zveda" - za svaki slučaj, (samo) da bih takvima doskočila, pažljivo sam pratila „neulbekovski" deo programa, a i znam ponešto o delu ovih ostalih pisaca (čitala ih, valjda i razumela).

Uelbekovski rečeno: „Ne mirim se" s tim da se godine 2019. poruke poslate elektronskom poštom tretiraju kao da su poruke u boci i da se (namerno ili nenamerno) objavljuju kao posebna vest tek onda kada više nisu vest.