Nema plate bez visoke štikle

"Ako ikada pronađem mizoginog skota koji je izmislio štikle, ubiću ga!" - ovo je rečenica koju izgovara muškarac, Robin Vilijams, maskiran u ženu u filmu „Gospođa Dautfajer".

Kada to kaže on, koji je primoran kratko da hoda u ženskim cipelama, drugim muškarcima je smešno. Međutim, žene ga u dušu razumeju.

Kada je nešto slično pomislila Japanka Jumi Išikava i pozvala ostale sapatnice da se pobune protiv toga da na posao moraju da dolaze u štiklama, dobila je odgovor, ni manje ni više, nego od ministra za rad i zdravlje, koji je naravno muškarac.

Takumi Nemoto, ministar, koji nikada nije morao da nabada na potpeticama, izjavio je da je neophodno i razumno na poslu očekivati od žena da idu u štiklama.

I tako je džaba Jumi Išikava, u okviru peticije protiv štikli, prikupila više od 18,800 potpisa, dobila ogromnu podršku na društvenim mrežama u okviru kampanje koja je pandan pokretu #metoo, ne bi li odmorila napaćena stopala.

Jer kad ministar zdravlja kaže da je takvo obuvanje društveno prihvatljivo, onda je i obavezno.

Čini se da mu nije ni na pamet pala ona engleska: „Probaj da hodaš u mojim cipelama".

Muškarci su ih prvi izuli

Štikle i visoke platforme su kroz istoriju nosili i žene i muškarci. U Starom Egiptu nosili su ih za vreme ceremonija, ali i mesari kako bi izbegli hodanje po crevima.

Rimljani su štikle nazuvali kako se ne bi izblatnjavili, Mongolima su olakšavale jahanje. Luj HIV je nosio crvene štikle optočene zlatom, mode radi.

Posle francuske revolucije štikle na kratko gube na popularnosti, jer se pripusuju aristokratskom imidžu, a muškarci kako su ih tada izuli, više ih nikada nisu obuli. Barem ne masovno.

Od trena kako su se rešili štiklica, muškarcima moda nudi sve udobnije i udobnije cipele. Ide se dotle da spolja izgledaju kao cipele, a da su unutra zapravo patike.

Jer muškarci su shvatili da bi udobnost i zdravlje trebalo da idu ispred „estetike". Makar kada je o muškoj modi i pravilima oblačenja reč.

Crveni tepih proboden štiklama

2015. na filmsom festivalu u Kanu bilo je zabranjeno ženama da se pojave u ravnim cipelama na crvenom tepihu.

Najhrabrija, Džulija Roberts, je uprkos i u inat svima tim tepihom prošetala bosa. Jednu producentkinju su vratili, ali Džuliji nisu mogli ništa.

Nekoliko decenija ranije, njihova koleginica Merlin Monro je izjavila "Dajte ženi prave cipele i u njima će osvojiti svet".

Ne znamo da li je mislila na štikle, ali svet nije lako osvajati ako te od visokih štikli stalno bole leđa, a moraš da se boriš sa čukljevima, kandžastim prstima, uraslim noktima, artritisom...

Moja draga drugarica je na jednoj svadbi izjavila da bi pre iskrvarila kroz stopala do smrti, nego se prezula iz visokih štikli u baletanke.

I koliko god to zvučalo šašavo, potpuno je legitimno. Legitimno je sve dok je neko ne tera da krvari u tim štiklama i dok je to stvar njenog izbora. A ne izbora nekog muškarca, koji meko korača po svojim kožnim, anatomskim đonovima zahtevajući od nje da krvari u štiklama. Ili joj možda plati da ih nosi.

Kratka suknja za lep radni dan

Ruska kompanija Tatprof obećala je veću platu ženama koje nose haljine ili suknje na poslu. Postoji jedan uslov, da bi dobile bonus na platu, moraju da pošalju poslodavcu svoju fotografiju u toj odeći kao dokaz.

Poslodavac je izjavio da samo želi da ulepša radne dane u firmi. Valjda da podigne radni moral zaposlenim muškarcima, koji čine 70 odsto zaposlenih.

Ne tako davno, neke žene, koje su se odvažile da obuku pantalone kako bi lakše vozile bicikle, policajci su hapsili na ulicama širom Engleske i pisali im kazne jer su tako obučene „vređale žensku stidljivost".

Žene su morale da se bore za pravo da voze bicikl u pantalonama, a ne kako su im muškarci savetovali u dugačkoj suknji, sa obe noge na jednoj strani bicikla, kao prilikom jahanja konja.

U Rusiju je odelo za vožnju bicikla donela iz Francuske jedna peterburška balerina, što su njene sugrađanke zdušno prihvatile.

126 godina kasnije Ruskinjama kompanija za proizvodnju aluminijuma savetuje da ne nose kratku kosu i da usavršavaju ručni rad i poslove koji su vezani za domaćinstvo i odgajanje dece. I sve to pod firmom lepšeg radnog dana.

Bilo bi zanimljivo videti kako bi reagovali zaposleni, kada bi direktorka neke kompanije ponudila bonus na platu muškarcima koji obuku minić i špicaste štikle od 12 centimetara.

No, teško je pronaći ženu direktora na jednoj tako uticajnoj poziciji. Jer umesto da ima šansu da se ravnopravno bori za upravljačka mesta sa muškarcima, ona mora da gubi vreme i ponovo osvaja slobode koje su njene bake, davno izvojevale.

Jer nije sloboda nositi bikini na plaži. Sloboda je izabrati da li ćeš da nosiš bikini ili burkini, zato što ti tako želiš, a ne zato što ti je to neko naredio ili platio.