Sudar dve Srbije

Ko ima, taj ima i ne pita za cenu, bilo da su u pitanju luksuzni turistički aranžmani, skupoceni automobili, jahte ili brodovi, dadilje, privatni vrtići ili škole u inostranstvu, restorani u kojima ručak za dvoje košta bar pola prosečne plate... Ko nema, taj kupuje samo osnovno i najjeftinije, često polovno ili kod Kineza.

Ekonomsko raslojavanje stanovništva u Srbiji je sve očiglednije. Dok malobrojni dobitnici tranzicije i njihovi potomci uživaju, nekadašnja srednja klasa je svedena na puko preživljavanje - nju čine zaposleni u državnoj administraciji i finansijskom sektoru, za razliku od nekada, kad je i dobar broj radnika u fabrikama imao pristojan standard.

Industrije više skoro i da nema, a imati za hranu, obuću i odeću, polovan automobil, otići na letovanje uz finansijsku kombinatoriku od koje zaboli glava, danas znači voditi normalan život.

Štedi se na svemu, pa i na zdravlju. Otkad je uvedena naplata stomatoloških usluga u državnim ustanovama, čak i odlazakkod zubara je postao luksuz.

„Nema više redovnih odlazaka kod stomatologa i to je naša stvarnost. Kriza je dovela do toga da ponovo vidim lepe devojke koje prekrivaju usta dok govore ili mladiće kojima nedostaju prednji zubi, a to nismo imali dve decenije. Kod zubara u Srbiji građani idu samo kada ih zub zaboli", upečatljivo je opisao u jednom razgovoru za „Politiku" profesor na Stomatološkom fakultetu u Beogradu Obrad Zelić.

Kriza u Srbiji zapravo je počela osamdesetih godina drastičnim padom produktivnosti, usledile su devedesete obeležene sankcijama, hiperinflacijom i ratovima, pa postpetooktobarska decenija pljačkaške privatizacije i sistematskog uništavanja domaće privrede.

Kako nepisano pravilo i nalaže, današnje nove bogataše niko nije pitao kako su zaradili svoj prvi milion, a prema poslednjim podacima (World Ultra Wealth Report), u Srbiji danas ima 90 multimilionera „teških" 11 milijardi dolara.

Onome ko živi u bedi i kome je čak i popijena kafa u centru Beograda luksuz, groteskno će zvučati objašnjenja ekonomista da su socijalne razlike u Srbiji mnogo blaže nego u Americi, čak vrlo slične kao u nekim skandinavskim zemljama, te da smo kao društvo generalno „svi jednako siromašni" i da bi nam bilo bolje kada bi među nama bilo više milionera.

Statistika jednostavno ne može da zamagli činjenicu da je pola litra kuvanog jela i 300 grama hleba na kazanu narodne kuhinje zapravo jedini obrok dnevno za skoro 35.000 građana, od kojih je trećina mlađa od 18 godina.

Grčki filozof Aristotel rekao je da je postojanje brojne i stabilne srednje klase najbolje za svako društvo. Ukoliko se u Srbiji uskoro nešto ne promeni, naše društvo biće sve primetnije sačinjeno od dve klase - ogromne većine siromašnih i šačice nepristojno bogatih. A između te dve klase biće sve više okidač za socijalne buntove.