Birtija “Kod poslednjeg zalogaja”, jestive novinarske priče

Na ovogodišnjem Sajmu knjiga se u izdanju Samizdata B92 pojavio, reklo bi se niotkuda, naslov koji je bez uobičajene reklame postao predmet interesovanja mnogim literarnim i životnim sladokusacima – Birtija “Kod poslednjeg zalogaja”.

Na neobično za domaća izdanja promišljenim koricama, sem blago ironičnog naslova i imena autora, Vesne Almog i Aleksandra Vasovića, stoji i "70 jestivih priča", putokaz da se radi o sadržaju van okvira žanrova.

I zaista, na prvo čitanje bilo kojeg od nasumično odabranih tekstova shvatate da su "jestive priče" najprecizniji opis onoga što će čitaoci iskusiti na stranicama - to je, kako kažu autori, "hranljiva književnost koja može da se konzumira samo kao pripovetka, ali istovremeno i priča koju možete da skuvate", i sve tako, sedamdeset puta.

Knjiga je nastajala na istoimenoj stranici na Fejsbuku, bez velikih planova, kao lična potreba dvoje prijatelja i kolega novinara da, kako kažu, sebe radi pribeleže njihovo beskrajno evociranje gastronomskih uspomena.

Odatle je Birtija "Kod poslednjeg zalogaja" polako krčila put do mnogih srca, gladnih pripovedanja u najboljem smislu značenja ove zapostavljene forme književnosti i do redovnih pratilaca još gladnijih uspomena na dobrotu naših baka, tetki, ali i nepoznatih ljudi koji su čak i u najtežim situacijama i u opštoj nemaštini otvarali vrata svojih kuhinja i srca da bi nahranili namernike.

"Hranili su me svugde gde me je profesija bacala ljudi raznih nacija i vera, i radili to bez kalkulacija i propagandnih marifetluka", kaže Aleksandar Vasović, novinar ogromnog iskustva iz kriznih žarišta, dodajući da je tako bilo "i u Avganistanu i na Krimu i u Iraku i na Balkanu. Ljudi su svugde isti - otvore li ti vrata svojih kuhinja, pustili su te i u svoj život. Još ako sa tobom podele i upustvo kako je to što si jeo pripremljeno, poverili su ti svoje istorijsko nasleđe, a to je nemerljivo. Posednu te za trpezu kao nepoznatog, od nje ustaneš kao prijatelj. Ova knjiga je svojevrsno oduživanje duga."

Priče Vesne Almog najčešće zaranjaju u dubinu prvih detinjih spoznaja o neraskidivoj vezi između ljudi i deljenja obroka. Objašnjava nam da "nas naša biologija uči imperativu ljubavi kao sili preživljavanja. Koliko je puta miris jabuka i cimeta u vama pobudio neobjašnjiv osećaj da vas život voli, a iz tog osećaja izranjao lik vaše bake? Sve što jesmo je neraskidivo sa biohemijskim procesima - amigdala, centar emotivnog pamćenja je tik do olfaktornog centra pa nas mirisi najefikasnije vraćaju u pređašnja stanja. Svaki put kada skuvam supu sa najkvircom osećam se zbrinuto i tetošeno, kao što me je tetošila moja Majka. Parafrazirala bih Tolstoja i rekla da su sve srećne ljubavne priče istorije dobrih obroka, a nesrećne one u kojima zaljubljeni jedno drugo izgladnjuju. Metaforično, ali i bukvalno. I zato je čak i Vasovićeva priča o požaru u vojnom skladištu ljubavna u svom najdubljem sloju."

"Birtija 'Kod poslednjeg zalogaja" je štivo koje će vam nahraniti prvo dušu, onda će vam primamljivim fotografijama "nastalim trenutak pre nego što je hrana bila pojedena", kako kaže autorka, nahraniti oči, "a da li će napuniti stomake" dodaje Vasović, "zavisi samo od čitalaca. Kao što su sa nama drugi dali deo sebe dajući nam recepte, tako mi naša iskustva šaljemo dalje kao svojevrsnu štafetu koja se prenosi kroz prostor i vreme."

broj komentara 1 pošalji komentar
(utorak, 29. okt 2019, 12:57) - Danka [neregistrovani]

Najkvirc

Još kad bi znala kakva je to supa od najkvirca ..
Nikad čula