"Efekat Greta" crpi snagu iz nordijskih mitova

Sa Gretom Tunberg, narativi o postanku i kraju sveta su se iz mitske, religiozne i naučne dimenzije preselili direktno u politiku. Najnovija premijera u bečkom Burg teatru bavi se temama i likovima iz islandskog epa "Eda", ali kako dolazi u momentu jake afektualne polarizacije evropskih društava oko moderne eshatologije, njen značaj nadilazi prostor pozorišne umetnosti.

Ciklični krugovi straha za sudbinu planete Zemlje postali su deo direktne političke motivacije. Starogermanski, skandinavski, uopšte severni mitovi su u moderno doba bili podvrgnuti trima velikim ideološkim aproprijacijama: u devetnaestom veku od Riharda Vagnera, u dvadesetom od Hitlera, u dvadesetom//dvadeset i prvom od Holivuda.

Vagner je u prvi plan izvukao monumentalitet, Hitler rasnu komponentu, a Holivud infantilnost severnih saga.

Iza Vagnera je ostala fascinacija muzike koja negira vreme "tako što se stalno vraća na početak" (Adorno).

Čak i da nije učinila ništa drugo osim što je u Ničeu probudila poetskog filosofa, Vagnerova muzika je već skupila dovoljno pozitivnih poena.

Hitler je diskreditovao i Vagnera i starogermanski panteon. Da ta interpretativna linija nije mrtva i sahranjena, dokazuje norveški slučaj Andersa Brejvika i njegovog idiosinkretskog manifesta, u kom se autor pozivao na monumentalni heroizam severnih mitova pre nego što je u julu 2011. pobio 77 ljudi.

Sa svoje strane, Holivud je zarezao u intelektualnu punoletnost severnih mitologija i sudbinu Odina/Votana, Tora i Lokija redukovao na blokbaster koji negira vreme tako što se, u parafrazi na Adorna, stalno vraća na proizvoljnu interpretaciju evropskih kulturnih mema.

Filmska "franšiza" o Toru Gromovniku – "Tor" (2011, režija Kenet Brana), "Tor, tamni svet" (2013, Alan Tejlor) i "Tor, Ragnarok" (2017, Taika Vajtiti) – jeste besprekorna tehnička iluzija poslužena kao postmodernistička salata.

U posledici te ideološke kompromitacije, ozbiljno jezgro severne mitologije, ono o odnosu hrišćanstva i starijih simboličkih sistema, o ostvarenim i propuštenim potencijalima jedne i druge strane, o psihološkim temeljima religije i procesima deifikacije/proizvodnje bogova, ostalo je van javnog oka.

I dalje deo literarne umetnosti i školskih programa, ali bez ikakvog referentnog odnosa prema savremenosti.

Inscenacija "Ede" u bečkom Burgu, godinu dana ranije u Šaušpilhausu u Hanoveru, kao i dramski efekat Grete Tunberg na globalnoj svetskoj sceni, svako na svoj način, menjaju taj odnos i od starog prave novo, od prevaziđenog aktuelno.

Voluspa: "Na početku bi ništa"

Autori moderne pozorišne "Ede" su dvojica iseljenih Islanđana koji uglavnom rade u Nemačkoj, reditelj Torlejifur Arnarson i dramski pisac Mikael Torfason.

U sklapanju priče oni su se oslonili na originalne tekstove iz 12. i 13. veka, na takozvanu proznu, delimično i poetsku "Edu".

Sigurno, pitanje je šta je tu originalno, pošto je "Eda" pačvork narativnih sklopova o postanku sveta koji su bili u opticaju u čitavom evropskom prostoru od Urala, preko Kaspijskog, Crnog i Sredozemnog mora, pa do Atlantika i Barencovog mora.

Evropske kulture "Edu" uglavnom znaju preko Vagnera, ali je on koristio samo Nibelunge, što je mali deo čitavog mitološkog kompleksa.

Za razliku od poetske, čiji su hroničari ostali anonimni, autor prozne "Edu" se zna, to je Snori Sturluson († 1241), islandski istoričar, političar i pisac na dvoru norveškog kralja Hakona.

Za prehrišćanske kosmogonije u slobodnom letu, Snori je učinio ono što su mnogo kasnije, za nemačke bajke učinila braća Grim, ili za srpske narodne pesme Vuk Karadžić – zapisao ih je i time primorao da zauzmu obavezujući odnos prema istoriji, u smislu to je original, tako je bilo, čak iako je izmišljeno.

Kako bi se skratilo prepričavanje Ede na pozorišnoj sceni, čitaoci imaju priliku da uživaju u petnaestominutnom isečku koji je Burg ekskluzivno stavio na raspolaganje RTS-u.

Na početku je, naravno, kao i u svakom mitu o postanku sveta, ništa; ako mu se doda ontološka dimenzija, onda Ništa.

Tri islandske Norne, pletilje sudbine po ugledu na rimske Parke ili starogrčke Mojre, izranjaju iz magle prvobitnog stanja, u kome ih je, skupa sa gledaocima u sali, pozorišna tehnika držala dobrih petnaest minuta.

Norne: "Nije bilo peska ni mora, nije bilo zemlje ni neba iznad, samo provalija i litica, ali bez trave; Sunce nije znalo gde mu je kuća, Mesec nije znao koliko je snažan, Zvezde nisu znale gde da stanu."

Sa Drveta sveta Igdrasil – u islandskoj mitologiji je to beli jasen – spušta se Odin/Votan, vrhovni bog severnogermanske kosmogonije i prvo što ga zanima dok mu još koža nije izrasla preko krvnih žila i mesa je znanje.

Ne samo da zna, već i da razume ono što zna, jer, kaže Odin, to su dve stvari.

Kao što uče Stari i Novi zavet, znanje je skupo. Da bi dobio dozvolu da pije vodu iz Izvora znanja ispod Drveta sveta, Odin sebi iskopa jedno oko.

Ko "zna", u aristotelovskoj metafori ko "gleda", taj plaća visoku cenu.

Uz jednookog Odina skupljaju se drugi bogovi, bliža i dalja familija, od sinova Tora i Baldura, preko Lokija za koga niko tačno ne zna čiji je, Freje boginje ljubavi, Hele boginje podzemlja, zmije Jormungand, vuka Fenrira, divova koji stoje na stolici da budu viši, patuljaka koji govore kao da su se nagutali helijuma, uz to još vilenjaci, proročice, narikače, scenska tehnika i muzički bend.

Ta gužva na sceni, u kombinaciji gusto zaposednutog semiotskog polja i veselog slavlja pozorišne fikcije, na austrijsku pozorišnu kritiku je delovala uglavnom odbojno.

Najuticajniji pozorišni kritičar najuglednijih austrijskih novina, Norbert Majer iz dnevnika Prese, novinar koji je već razbio i sahranio niz izvrsnih produkcija u Burgu i Folksteatru, između ostalog i poslednju od Miloša Lolića, okarakterisao je igranu Edu kao komad "sa mistikom dečjeg rođendana".

Standardov kritičar Ronald Pol je Burgovu "Edu" nazvao "dosadnom" i dosetio se vickastog podnaslova "pozorište zatvoreno zbog prodaje magle".

Samo bečki Kurir misli da je u Burg stigla genijalna interpretacija severnog mita o postanku sveta, kratka verzija od tri i po sata s pauzom.

U Hanoveru je "Eda" trojke Snori–Torfason–Arnarson prošle godine bila sat duža i pokupila glavnu nemačku pozorišnu nagradu "Faust".

Ako "Eda" bude igrala u nekom beogradskom pozorištu, domaćin takođe može pregovarati o dužini, recimo pet i po sati mitološkog mesa a s kostima i dve pauze.

Bogovi su jednom bili ljudi

Burgova "Eda" je izvrsna! Ono što se vidi na sceni samo je kondenzovani izraz dugog lanca istorijskih referenci od Homera i malo mlađe Knjige proroka Jezekilja iz jevrejskog Tanaha, preko hrišćanstva kao kulturnog šoka, pa sve do upornog istrajavanja starijih tradicija ispod radara nove vere.

Na primer, religiozno značenje: Odin, Tor i ostali su bili ljudi koji su postali bogovi.

Tu se oživljava učenje iz četvrtog veka pre Hrista, teorija koju je postavio filosof Evhemer sa dvora kralja Kasandra, jednog od naslednika Aleksandra Velikog.

Po Evhemeru, mitovi su kodirani izveštaji o realnim istorijskim događajima, a bogovi su zemaljski kraljevi koji su zaslužili večnost.

Evhemer kratko prepričan: Večnost je penzija dobrog kralja.

"Ni drvo, ni kamen, već stvarni do kosti", opisuje Aleksandrov dvorski poeta sistem deifikacije po kome su se ravnale moćne dinastije tog vremena. Egipatski faraoni su nosili božji atribut "ka" u sebi, Aleksandar Veliki je bio proglašen bogom. U prvom veku pre Hrista se Cezar proglasio bogom, njegov posinak Oktavijan takođe.

Prvi japanski "teno" Džinmu iz šestog veka pre Hrista bio je praprapraunuk boginje Sunca Amaterasu.

Sećanje na to mitološko predanje o božanskom poreklu ostalo je sačuvano u ritualima za ustoličenje svakog novog cara i danas u dvadeset i prvom veku, dok se upravo odvija smena na japanskom tronu.

Da li Japanci veruju da je njihov tehno bog? Sigurno da ne, ali bi im smetalo da se on te titule odrekne.

Ili, kulturno značenje: Evropa je jedna, sa Trojanskim ratom kao nultom tačkom.

Kad su Grci razrušili i spalili Troju, deo stanovništva je uspao da pobegne, pa tako i heroj Eneja, sin kralja Anhisa i boginje Afrodite.

Ikonografija Eneja uvek pokazuje kao mišićavog atletu koji na ramenima nosi ostalerog oca, dok pored njega korača nedorasli sin Askanije, a iza njih gori grad. 

Priča je duga, a na njenom kraju stoje Enejevi praprapraunuci Romul i Rem koji udaraju temelje Rima.

Zajedno sa Enejom, u izbeglištvo je otišao još jedan Trojanac mešanog kraljevsko-božjeg porekla, ali na drugu stranu, preko Crnog i Azovskog mora, preko današnje Rusije, pa preko severne Evrope do Islanda, i to bi onda bio neki predak Odina, Tora i ostalih bogova Severa.

Zato je jedan od rekvizita na sceni Burga bila prepoznatljiva figura "vučice" koju sisaju Romul i Rem. Sever i Jug Evrope, braća po Troji.

Da li je to sve istina je bespredmetno. Stvar je u tome da se te priče i danas tradiraju kroz umetnost, pa se prema tome pojavljuju kao strukturne analogije za tumačenje realnih istorijskih događaja, fejk njuz na stvarnoj podlozi.

Kraj je početak, početak je kraj

Ili, emotivno značenje: Stalna igra početka i kraja civilizacija. Burgova "Eda" izgleda kao brzi kurs kolektivno podsvesnog u menadžmentu katastrofa.

Svet čiju hroniku Snori Sturluson zapisuje tamo oko 1200. godine je bio poslednja paganska kosmogonija pobeđena od strane hrišćanstva, kao što je sever uopšte bio poslednji evropski deo koji je teško, s mukom, uz ekstremni propagandni napor hrišćanskih misionara prihvatio novu veru. "Eda" je postmortem jedne civilizacije.

Ne samo da je osećaj poraza upisan u islandsku mitologiju zbog sasvim realnih prilika, on je i mimo toga njen centralni deo, proširen u poruku kraja i početka u neraskidivoj kombinaciji.

Posle propasti dolazi novi početak, posle novog početka sledi kraj, a kako jednooki Odin vidi i zna sve, on zna i da je njegovo društvo osuđeno na propast onog istog momenta kad je nastalo.

Specifičnost "Ede" je da je u stvaranje već integrisan kraj. Grčki i rimski antički bogovi nisu znali da im se sprema kolektivna smrt, nisu ni primetili kad su umrli, onako kao što su Odin i Tor svesno išli u Ragnarok, svoju poslednju bitku.

Zeleni Ragnarok

Dve pozorišne premijere islandske "Ede", obe na scenama nemačkog govornog područja, teško je nazvati trijumfalnim zaposedanjem javnog fokusa.

Svejedno, one nisu nastale u izolovanom umetničkom polju, već crpe hranu iz postojećih društvenih strahova nad ekološkom sudbinom sveta.

Zelena planeta neće trajati večno. To nije ništa novo, ali jeste emotivna polarizacija savremenih društava oko pitanja urgentnosti takvog scenarija.

Da, Zemlja propada, rekao bi profesor Voland iz "Majstora i Margarite", ali to je samo pola nevolje.

Đavo se krije u detalju, da li zemlja propada za nekoliko stotina miliona godina, ili za sto godina?

Ovo drugo bi značilo da bi se već naši praunuci i prapraunuci našli u ekološkim i civilizacionim uslovima iz "Mad Max" filmova.

Greta Tunberg figurira kao pivot bučne globalne debate o "štetnosti" civilizacije po prirodu.

Nervoza, javni napadi, histerija, lični mobing su u Evropi i Americi postali društvene strategije za tretiranje "izazova Greta".

Deo reaguje ekstremno nervozno da se takva pitanja uopšte postavljaju kao politička, drugi deo je pun besa, jer ostali ignorišu rapidno propadanje prirodnih resursa.

Tako visoki emotivni naboj obično prati pitanja kojima se, često nesvesno, pristupa kao religioznim – kraj sveta, Armagedon, Ragnarok, reset, pa novi početak.

"Efekat Greta" je u suštini religiozan, svodi se na to da li veruješ da dolazi kraj sveta, ili ne.

Uspesi Zelenih su neosporni – pre mesec dana trijumfalni povratak austrijskih Zelenih u parlament; pre jedne sedmice ozbiljan rezultat dve zelene partije na švajcarskim izborima; čak je i u konzervativnoj Mađarskoj jedan političar Zelenih, Gergej Koračon, većinski izabran za gradonačelnika Budimpešte.

Neke od medijskih komentara i političkih izjava u poslednje vreme kao da prate novu ideološku transformaciju zelenih stranaka od politike u religiju i natrag.

Prese (7. 10. 2019): "Zeleni i njihova novootkrivena ljubav prema hrišćanstvu."

Verner Kogler govori o "zaokretu" i Bibliji – da li je to čudo prosvetljenja ili samo slučaj populizma?"

Novi šef austrijskih Slobodara Norbert Hofer je na pres-konferenciji 15. oktobra Stranku zelenih nazvao "sektom za kraj sveta" (Weltuntergangssekte).

Hrišćanstvo se tu, međutim, pogrešno upotrebljava, više kao sinonim za religiju nego smislena analogija.

"Efekat Greta" crpi snagu iz starijih religioznih sistema, iz simboličkih garnitura koje su zadržale bliski animistički kontakt sa prirodom – a tu su onda nordijski mitovi prva adresa.

Hrišćanski kanon vodi računa o duši, ne o zelenoj prirodi. Jedan Zeleni vernik nikad ne bi prokleo drvo smokve onako kao Isus, samo zato što na drvetu nije bilo smokvi!

Greta je politički indeks severnih prehrišćanskih mitologija. Njene ispletene kike tipološki odgovaraju ikonografiji Valkira, snažnih ženskih likova sa naglašenim seksualnim atributima.

One su i danas omiljeni motivi u nekim segmentima popularne kulture – u stripu, filmu, na tržištu tetovaža, u raznim mačo-memorabilijama koje se nude preko interneta, kao kuhinjske kecelje, ili pivske krigle sa imidžom seksualizovanih Valkira.

Da mala Greta izgleda tako, ne bi imala problema da mobilizuje u borbu za ekološku sudbinu zemlje.

I ne bi bila izložena neverovatno primitivnim uvredama u socijalnim mrežama širom Evrope, pri čemu Srbija ili Hrvatska nisu nikakav izuzetak, više snažno pravilo.

Ovako, sa kikama u vizuelnom kodu Valkira, Brunhildi i Norni, paganskih poluboginja sa autoritetom političkih i religioznih vođa, Greta izgleda kao njihova karikatura. S kojim pravom ona plete te kike...?

Da je Greta lepa i zgodna kao Valkira, da demonstrira mišićavu fizičku snagu, a ne samo mentalnu upornost, zadovoljila bi stereotipe u odnosu na ženske karaktere severnih mitologija i lakše obavljala samoizabranu ulogu globalne paničarke.

Ovako, ostaće samo zastrašujući mobing koji cilja na njen fizički izgled. Ostaće i evropski Zeleni na pola puta ka religioznoj sekti.

broj komentara 2 pošalji komentar
(ponedeljak, 28. okt 2019, 09:33) - anonymous [neregistrovani]

Ritual

Pa vi ste vec deo moga nedeljnog rituala. Rano jutro, kafica i vas clanak.
Nije jednostavno citati , trazi mentalni napor, ali to je ono sto me raduje.

(nedelja, 27. okt 2019, 18:20) - Danka [neregistrovani]

Vesna

ne mogu vise da te hvalim, samo da te pozdravim.
Sve najbolje