Bela Voda – moravski dan Petera Handkea

Ponosni su u selu Bela Voda kraj Kruševca jer su dobili svog nobelovca. Naime, četiri godine pre Nobelove nagrade Peter Handke je u ovom moravskom selu dobio nagradu "Belovodska rozeta". Reč je o priznanju koje se dodeljuje već tri decenije, a veliki pisac je došao u selo da bi ga primio 2015. godine.

Bela Voda je selo sa oko hiljadu i po stanovnika. Nalazi se nadomak Kruševca, i čuveno je po svojim klesarima. Kažu nam da su verovatno jedino selo koje u svom centru ima muzej, klesarstva i vajarstva, pa još ukrašen dorskim stubovima.

Preko puta muzeja nalati se stara česma, poslednji put restaurirana polovinom 19. veka, a po vodi koja je iz nje isticala i penila, selo je, priča se, dobilo ime.

Odmah pored je amfiteatar. Tu se svake godine u julu uručuje nagrada Belovodska rozeta. Daje se za izuzetan doprinos srpskoj kulturi.

Nagradu je prva dobila Desanka Maksimović 1988. godine, a među dobitnicima su i arhitekta Peđa Ristić, književnici Matija Bećković i Ljiljana Habjanović Đurović, reditelj Emir Kusturica.

Književnik iz Bele Vode, Velibor Lazarević 2015. je bio član žirija koji je rozetu dodelio Peteru Handkeu.

"Handke je bio skoro jedini nominovan te godine", počinje priču Velibor Lazarević, "jer smo želeli veliko ime u književnosti, kulturi i humanizmu, da kompletnoj ličnosti posvetimo četrdesetu rozetu".

"Jedino je bio problem kako ga dovesti iz Francuske. Tu su nam pomogli njegovi prijatelji, Bocotić iz Svilajnca, sa kojim je lični prijatelj, i Žarko Radaković, tradicionalni Handkeov prevodilac, pa smo ga relativno lako dobili", navodi Lazarević.

Lazarević dodaje i da je Handke, kao i svi pre njega, dobio nagradu za izuzetan doprinos srpskoj kulturi. U tom smislu se kultura posmatra široko, to nije samo književnost, već, kako kaže, ponašanje.

Dobitnici dakle, dobijaju rozetu, dekorativni element od kamena, u obliku ružinog cveta, koji najčešće krasi crkve i manastire. Ovo je selo koje je upravo zbog specifičnog kamena koji se ovde vadi, belovodskog peščara, poznato po izradi rozeta tipičnih za moravsku umetničku školu. Miroslav Živanović i njegovi sinovi izrađuju rozete za dobitnike manifestacije.

"To je nagrada jedinstvena u Srbiji", kaže Miroslav.

"U zadnje vreme mnogo mi je smešno, svi imaju manifestacije. O kupusu, pasulju, grašku, a ovo što ima Bela Voda, to ima dubinu, kako to kažu. Velika je istorija svega toga i tu je zadovoljstvo dobitnika veće. To primaju sa strahopoštovanjem, to je i sveta stvar, okitila je najveće svetinje srpskog roda. Ima i njihovog oduševljenja kad je dobiju, što nama još i više godi", napominje Miroslav.

Tokom boravka u Beloj Vodi, Handkea su dočekali u seoskoj crkvi.

Hram Svete Trojice, izgrađen 1934. i posvećen kralju Aleksandru Ujedinitelju. Jedan zanimljiv detalj u vezi sa tom crkvom je i da se u njoj nalazi sarkofag sa ostacima Vojislava Tankosića, četničkog vojvode i jednog od osnivača Crne ruke. U kriptu crkve prenet je još 1937. godine.

Pisca je ovde dočekao sveštenik Miroljub Simeunović, koji je tada službovao u Beloj Vodi. Danas je u Trsteniku, u manastiru Ljubostinja. Priča kako su Handkea u belovodskoj crkvi dočekala deca u narodnoj nošnji sa pogačom i solju.

"Ušli smo u hram, pozdravio se sa mnom kao domaćinom i bila mi je čast što sam ga u tom trenutku prvi put video. Razgovarali smo o hramu, o ktitorima, posle smo otišli na svečanu akademiju na dodelu rozete", navodi Simeunović.

"Posle smo se ponovo vratili u portu gde sam bio domaćin na 'trpezi ljubavi' i sećam se da je voleo da popije vino domaće", priča sveštenik Miroljub Simeunović.

Seća se da je tu bila i jedna protinica iz Velike Hoče, i ističe da je tada predao veliki, humani poklon. "Izdvojio je solidno veliku sumu novca koju je poslao za Veliku Hoču", završava Miroljub Simeunović.

U Muzeju klesarstva i vajarstva, u Beloj Vodi danas posetiocima ne pokazuju samo rukotvorine vajara, klesara i mozaičara, već i potpis Petera Handkea u knjizi utisaka na srpskom jeziku. 

Velibor Lazarević kaže da je Handke bio oduševljen rukotvorinama belovodskih klesara, vajara i mozaičara, jer to nije očekivao u jednom srpskom selu.

"Na kraju, on odaje utisak sveznadara, koga sve zanima, sve voli da čuje, vidi. Sa starijima je pričao o tradiciji, o izrekama koje je čuo od njih, tako da se Žarko dobrano namučio da prevodi srpske izreke. Uvek sa sveščicom i olovkom, on je nije ispuštao. Uvek je nosio i pisao razne stvari", navodi Lazarević.

"I kad čovek pogleda njegove knjige, on vidi to bogatsvo jezičko, kulturoško, filozofsko, književno u njegovim delima. On tako i postupa, tako se ponaša. On je sakupljač reči, utisaka i prijatelja u Srbiji", naglašava Lazarević.

U manastiru Ljubostinja, koji je posetio tokom boravka u Beloj Vodi, Handke je sem Jefimijine Pohvale knezu Lazaru, želeo da vidi i prag Rada Neimara i poklonio se grobu carice Milice.

Za Belovođane, bio je to veliki događaj. Za Handkea verovatno još jedan kamenčić u mozaiku koji stvara o Srbiji poslednjih četvrt veka.

broj komentara 2 pošalji komentar
(četvrtak, 24. okt 2019, 22:09) - anonymous [neregistrovani]

Аустрија

И Хандкеу неки новинари замерају што је понекад благо речено обрецит, али не симпатија не може да се сакрије - постоје ствари и људи који нас вежу својим простим постојањем, најобичније понашање постане загонентно; велике умове карактерише свестраност, док се снобови надмено држе стереотипа били они мали или велики, ипак упоран рад, истрајност чине своје.
Дивота је имати живе примере који постављају нове норме, корисне за сваког.

(četvrtak, 24. okt 2019, 10:12) - Maja [neregistrovani]

Divno

Divno je! Samo mi je žao što stranci moraju da nam ukazuju na sve naše lepote, bogatsva, vredne i dobre ljude.