Srpski kriminalci ne angažuju pisce

Srbija danas ima prilike da na delu vidi pravu inflaciju brzo obučenih i sasvim novih spisateljskih imena.

Oslobođeni izdavačkih planova (o kojima su nekad brinuli pravi urednici poput Svetlane Velmar-Janković, Zorana Mišića, ili Ivana V. Lalića) i pomognuti najjeftinijom štampom u Evropi, mnogi preosetljivi ljudi počeli su u Srbiji da se smatraju piscima.

Čudno je to na prvi pogled: u književnom poslu nema velikog novca, književničke organizacije nemaju dobro plaćene funkcionere, pa ni lokalni mafijaški "ko je ko" nikad nije držao dvorske literate ili pevače (kao što su početkom 20. stoleća, kako je napisao Borhes, to činili italijanski mafijaši Njujorka).

Zašto toliko ljudi u Srbiji misli da su književnici? Težak život, nejasan emocionalni status, najzad neodoljivost svog imena i teksta u štampanom obliku - sve to doprinelo je da se razni zanesu i krenu da pišu.

U okruženju u kojem svako govori istinu onoliko koliko je glasan, takvi pisci shvatili su da će biti umetnici, koliko sami sebe budu promovisali. Zbog toga su odlučili da od sebe načine pisce po "uradi sam" metodi. 

Ipak, sve to ne bi bilo dostojnije od sažaljenja da nema i druge grupe "uradi sam pisaca" koji se ne prave sami nego se produkuju.

Pisac se u tom slučaju smišlja i realizuje kao neki književni junak. Za početak, intrigantno je da živi u inostranstvu (to ima miris avanture); potom mora biti osoba koja se uz pomoć svojih deset prstiju održala u nekom velikom gradu (vredni ljudi, ne zna se zašto, imaju predispoziciju da postanu pisci); na kraju, valjalo bi da imaju slobodne seksualne i druge nazore (to dopirnosi onom "eh, da i ja mogu tako").

Kada se tako sačini i sašije spisatelj, ili još češće spisateljica, književnost koja iz tog kazana potekne mora biti nešto što se odmah pozdravlja, nagrađuje i čemu se obećava svetla budućnost.

Ako ovom nemalom broju književnih kiborga doda i nikako zanemariv broj onih koji su potstaknuti na pisanje (skandal-meštri, ljudi s one strane zakona, bon-vivani i ostali koji misle da su proživeli zanimljive živote koje treba pretočiti u literaturu), onda stižemo do prave hiperponude u kojoj je bilo kom profesionalnom piscu u Srbiji gotovo nemoguće da se probije.

A nije da tome nisu doprineli i "pravi pisci"? Pravi pisac je zatvoren u sebe, pa otud medijski dosadan. Radije godinama znakovito ćuti, nego što se oglašava. Svi ga zaborave, pa kad nešto pametno najzad i napiše, publika najpre mora da se podseti ko je on.

Knjiga mu je veličanstvena, te on misli da se već rukovao sa večnošću, pa nema potrebe da novo delo reklamira ili promoviše na društvenim mrežama. 

Tu ipak stižemo do problema. Pravu knjigu može da napiše samo pravi pisac. Kada amater piše roman, to je jednako pogibeljno kao da za volan autobusa pun putnika sedne čovek bez dozvole i obeća da će autobus spustiti niz serpentine. 

Jedino što se u slučaju romana mrtvi ne prebrojavaju odmah, pa to amaterima i njihovim mentorima bezbrižno omogućava da spuštaju jedan za drugim romaneskne autobuse i jedan za drugim ih survavaju u provalije. Nema veze - oni su na to podstaknuti i za tu rabotu bogato nagrađeni.

Istinski pisci za to vreme neumitno izumiru kao dinosaurusi. Na njihova mesta stupaju znatno okretniji primerci artističke faune: brži, bezočniji, krvožedniji.

Takav razvojni ciklus pre više miliona godina napravio je čoveka. Da li će ovog puta isti proces načiniti književnika?

Pisac ovih redova ipak ne veruje u to.

broj komentara 6 pošalji komentar
(ponedeljak, 20. maj 2019, 22:40) - anonymous [neregistrovani]

Tolstoj

Ana Karenjina, Prosvetino izdanje iz 1975. Strana 47, knjiga 2.
Za neupucene- da malo shvate o cemu je ovde rec.
Hvala na lepom tekstu

(ponedeljak, 20. maj 2019, 21:35) - anonymous [neregistrovani]

Pisac ili književnik

Ko god nešto napiše je pisac, ali nije svako pisanje književnost.

(ponedeljak, 20. maj 2019, 19:14) - Slavica [neregistrovani]

Humanitarna organizacija

Pa jel knjizevnost humanitarna organizacija pa da dobri pisci podrzavaju lose? Po meni je Gatalica endemska vrsta, svi ostali su ispod njega. Ovo kazem kao profesor srpskog jezika i knjizevnosti. Uprkos tome, nikada ga nisam cula da je izjavio za sebe da je elita. A jeste, po meni.
Gubitnici imaju pravo da se ljute.

(ponedeljak, 20. maj 2019, 18:00) - Tanja [neregistrovani]

A šta znači

ovo " ili još češće spisateljica"?

(ponedeljak, 20. maj 2019, 17:13) - anonymous [neregistrovani]

Kritika

Zar nije cilj da, kao pisci i oni koji planiraju karijeru u ovoj sferi, podrzavamo jedni druge umesto medjusobnih pljuvacina? Niko nema pravo da nazove sebe "pravim" piscem i da proglasi sebe boljim od drugih jer to cini da on bude - upravo suprotno. Ovo me podseca na film Vudija Alena "Ponoc u Parizu", u kome lik Hemingveja izjavljuje da ne zeli da procita knjigu prijatelja pisca, jer ako je losa, napljuvace je, a ako je dobra, bice ljubomoran. Valjda se, gospodo pisci, mozemo uzdignuti iznad tog nivoa i prosto podrzati mladje i neiskusnije kolege, umesto da ih vidimo kao pretnju.

(ponedeljak, 20. maj 2019, 16:12) - Goran [neregistrovani]

Samo za nas

Pravo da se izrazavamo je pravo za koje smo se izborili tokom istorije. Losa knjizevnost je ipak knjizevnost. I iz takve knjizevnosti izrodi se nesto sto moze da ima neku upotrebnu vrednost. Kao i u filmu. Los film ne znaci samo los film. Iz takvog filma ili knjige, svejedno, mogu da se izvuku iz mraka neke cinjenice koje ostaju. Barem kao neki dokument. Cesto slusam nase vrhunske umetnike, ai one druge, da privileguju samo elitnu umetnost. Umetnost (koja to nije uvek) samo za mali broj ljudi. Samo za njih. Umetnost koja se ne razume. Ali je umetnost. U njihovim ocima. Sto dalje od mase.