Rušili Berlinski zid, srušili književnu mudrost

To da književnost treba da bude pametna naoko zvuči kao tautologija koja se ne dokazuje. Čitava istorija literature uči nas da se na reči lepe misli kao mahovina na staro drvo. Tako je bilo od „Gilgameša“ do nedavno.

Ali, onda je tome - paradoksalno, nekako s padom Berlinskog zida - došao kraj. Kako to samo zvuči neverovatno.

Godine 1989. otklonjena je pretnja koja je zastrašivala čitav globus. Nestalo je društvo koje je bilo personifikacija odsustva sloboda, a onda, umesto da proceveta sve što ima atribute pametnog, kritičkog i mislećeg, sve to ruši se zajedno sa zemljama socijalizma. 

Šta se zapravo desilo?

Najjednostavnije, ona „slobodna polovina čovečanstva" više nije imala korektiv u onoj „neslobodnoj polovini" te se, kao sve ljudsko, opustila.

U okolnostima gde se demokratija doduše ne izigrava, ali se travestira, naravno da nije dobro da se mnogo misli ili kritikuje.

Zabraniti celu književnost nikom ne pada na pamet, ali pustiti da u njoj odumre misao kao njen najplemenitiji deo - to deluje kao sasvim poželjan političko-socijalni angažman.

Književnost po tom modelu treba da prestane da bude „pametna", jer niko nema „koristi" od zavlačenja u „kulu od slonovače" i pisanja o stvarima koje se ne tiču „svakog čoveka".

Na ovaj način stiglo se do neke, hajde da se ne kaže glupe književnosti, ali svakako ograničene literature koja samo pripoveda, a kad poželi da bude imalo pametna, to mora dobro da sakrije! 

Čitalac koji je čak staromodno naviknut na čitanje pametne književnosti, čudom se danas čudi kako je nekad pametna književnost uopšte mogla biti napisana.

Da bi se danas neko odlučio na čitanje „Zlatnog runa" ili čak daleko kraćeg „Novog Jerusalima" Borslava Pekića, treba prvo da uspori ritam koji izbija iz njegovog dnevnog podsetnika, potom da uroni u knjigu sa koncentracijom koju gotovo više niko nema, i da uza se ima prateću literaturu i bar jedan rečnik stranih reči!

Danas zato takve knjige nije moguće ni pisati.

Šta da radi ono malo savremenih srpskih pisaca koji još žele (neznano zašto) da budu pametni?

Oni moraju da zaigraju rizičnu igru sa svojim čitaocima i u toj igri, sasvim neočekivano, treba da pokažu daleko više retoričke okretnosti i manuelne veštine u komunikaciji s čitaocem nego njihovi slavni prethodnici. 

Tajna je u sledećem.

Više nije moguće elemente misli ubacivati u velikim blokovima kako su to činili književnici 20. veka.

Ne, današnji čitalac se kloni misli, te one moraju da mu se serviraju uz avanturu ili neverovatno zanimljiva ljubavna priključenija - rečju uz neki snažni književni anestetik koji će učiniti da popusti njegova pažnja, te da onda primi i neku misao, a da ga to ne povredi. Ali...

Ali, takav način pravljenja knjige mora da spoji vatru i vodu: avanturu i misao, a dok piše delo pisac neprestano lebdi između samoobmana i samoponiženja. Rezultat je zato neizvestan, pa ipak nije ga nemoguće dostići. 

Samo, da li su ti pisci i te knjige nešto postigli? Svet je već uveliko obuzet najkraćim tviter-iskazima. Pa sad vi, pametni pisci, budite još veštiji pa i u taj naprstak ulijte svu mudrost sveta. Ili ćete možda dići ruke od svega. 

Karavan tako ide dalje, a pametni pisci mogu samo da laju.

broj komentara 2 pošalji komentar
(ponedeljak, 13. maj 2019, 13:56) - anonymous [neregistrovani]

Tako je to

Kad svi mogu da se pitaju sta je dobro a sta lose, pa onda svako moze da lupi sta mu se "svidja" a pojma nema sa zivotom, da ne govorim o obrazovanju. I sta rade ti profesori? Zar oni ne bi trebalo da uce djake sta je dobro? Ili im je lakse da samo kukaju kako im je plata mala, strasno

(ponedeljak, 13. maj 2019, 09:51) - DAN [neregistrovani]

Zlatno runo

Kao što se kaže u Zlatnom runu:"Ideja moja, benzin vaš" Onaj što daje benzin traži sada po njegovom!