Zamke na putu jednog kritičara

Pisati kritike klizav je i osetljiv posao koji zahteva pre svega moralnu osobu i veliko poznavanje umetničkih prilika. Nekoliko zamki stoje pred kritičarem i mnogi od onih koji kritikuju neretko upadnu u njih.

Najpre, mnogo koja umetnička kritika je "teorijske prirode". To znači da učenjem estetike umetnosti i teorije umetničkog čina (što je poželjno) kritičar dođe do zaključka da je saznao šta je to "najveća umetnost" (što, međutim, nije poželjno). 

Takav kritičar pred dnevnu umetnost izlazi kao da sa sobom nosi Prokrustovu postelju i ponaša se kao da je u grčkom mitu: što pretiče saseca, što je kratko nateže. Rezultat takvog držanja je da kritičar-teoretičar uvek pronađe svoje miljenike.

Kako prepoznati takvog kritičara?

Ukoliko kritičar godinama o jednom umetniku bez razlike piše samo glorije, već ima razloga za sumnju, jer će pažljiv čitalac lako primetiti neutemeljenu „kritičarsku radost" što je pronašao svog "idealnog" umetnika.

Idealni umetnik ipak ne postoji.

Umetnost je, to znaju svi umetnici, klizav teren i ma koliko se iskustvom nadomešćivala neizvesnost stvaranja, umetničko delo na kraju uvek "ispada" ili ovako ili onako. Kritičari zato ne bi trebalo da imaju svoje miljenike, ali koji bi ih zakonski akt (ukoliko nema sukoba interesa) u tome mogao ograničiti?

No, nije to najgore. Regrutovanje kritičara iz redova neuspešnih umetnika najpogubnije je po dnevnu kritiku. Nije teško pogoditi da će kritičar u početku tragati i čak ceniti sve ono što sam nije mogao da uradi, ali da će ga vremenom mizantropija njegovih poznijih godina naterati da žigoše i prezire sve one koji mogu da urade ono što on nije uspeo.

Takav umetnički valorizator postaje kritičar-osvetnik i u blato baca sve one koji se koriste izrazom koji on nije uspeo da razvije. Kod kritičara-osvetnika ne prolaze mnogo bolje ni oni koji se služe novatorskim sredstvima o kojima on nije mogao ni da sanja, ali to nas uvodi u poslednju zamku u koju upadaju kritičari.

Kritičar je, naime, samo čovek. Stasava na jednom umetničkom poretku i na partenonu umetničkih ideja koji se tokom vremena preispituje i neretko napušta. Kada kritičar nije u stanju da shvati promene u svojoj umetnosti, on s razlogom počinje da bude sumnjičav prema svemu novom i neobičnom i pretvara se u kritičara-starinara.

Takav kritičar ceni samo svoje ispisnike, "romantično vreme stasavanja na ovim ili onim mestima" i "čestitu umetnost" kojoj je došao kraj.

Tu treba obratiti pažnju i na sledeće: ni umetnost nije imuna na pogrešan razvoj i često se dešava da kritičar pravilno primeti krivi put, ali on, ukoliko ne želi da se upiše u starinare, i taj razvoj mora da oceni kao neumitan i saobrazan vremenu u kojem živi. Treba da kaže da je svet otišao "do đavola", ali ako "do đavola" pošalje i sveukupnu umetnost, onda njegove kritike postaju predvidljive.

Šta zbog toga ostaje na kraju za pravog kritičara? Zna se – otvorene oči, uši i glava. Umetnici ne vole stroge kritičare i vrlo su osetljivi i na najblaže kvalifikative. Ali umetnik koji je dobio i dobru i lošu kritiku od istog kritičara bar zna da on to zaista misli i kada piše o njemu rđavo i kada ga kuje u zvezde.

Takvo otvoreno držanje, međutim, ne može da uredi nijedan zakon. Zato se kritičari neguju i pošto su po pravilu sami pred umetničkim činom koji nastaje u trenutku kad oni moraju da ga ocene, preostaje im jedino da se oslone na unutrašnji moral u sebi.

Tako stižemo do vere. Svaki kritičar mora biti vernik, zato što mora verovati u umetnost.

broj komentara 2 pošalji komentar
(ponedeljak, 06. maj 2019, 15:23) - anonymous [neregistrovani]

Veliki pisac

Gatalica je nas najbolji pisac

(ponedeljak, 06. maj 2019, 12:17) - anonymous [neregistrovani]

Hvala

Odlican tekst