Stvarnost, maćeha umetnosti

Odnos umetnosti i stvarnosti mnogostruk je i teško ga je opisati u par redova. No, rečeno tek s nešto humora, on nalikuje vicu koji se prepričava decenijama.

Dođe, dakle, pacijent kod lekara sa nožem u grudima i krkljajući zatraži prvu pomoć. Lekar, međutim, pogleda na sat i kaže: "Žao mi je, ne mogu vam pomoći, jer mi je isteklo radno vreme." "Ali, umirem", odvraća onaj sa nožem. "Jeste", kaže lekar, "svi tako umirete baš pred kraj mog radnog vremena. Ipak, imam ideju". Na to lekar izvadi nož čoveku iz grudi i zabode mu ga u oko: "Idite kod očnog lekara, on radi do pet."

Zamislimo da je čovek sa nožem u grudima umetnost, a da je stvarnost lekar i dobićemo pravu sliku odnosa izmaštanog i stvarnog. Iskreno rečeno, umetnost nikad nije bila potrebna stvarnosti. Naoko, jasno je zašto. Ako je umetnost preslika realnog, kako je govorio Platon, onda je nepotrebno da nešto što je veštačko bude zamena za opipljivo.

Ovo misle mnogi natur-ljubitelji umetnosti. Priznaju jedino realizam i pitaju se zašto umetnost koja ništa ne predstavlja postoji. Drugi, tek malo mudriji, tvrde da je umetnost posegla za apstraktnošću i ekspresionizmom iz nemoći. Videli su, prema tim drugima, umetnici da im je Platon namestio filozofsku klopku, te su se okrenuli linijama, bojenim površinama, opisu unutarnjih stanja junaka, ili atonalnoj muzici.

Šta je zapravo istina? Istina je da je umetnost odmah nakon antike postala u neku ruku apstraktna. Već u srednjem veku nastaju prva umetnička dela koja oslikavaju nedokučivo (božanski prikazi na freskama), zvuče nebeski (rekvijemi) i opisuju nesaznajno (Danteova "Božanstvena komedija"). Već u tom času umetnost postaje više od onoga što je sadržaj grčke reči "mimesis", odnosno "preslikavanje".

Šta se zbiva u uobičajenoj umetničkoj praksi? Uzimaju se delovi realnosti i prebacuju u shematizovanu mapu. U književnosti to mahom nalikuje snu. Na način na koji sanjamo, u osnovi na isti način pišemo. Samo, umetnost nije fantazmagorija i za razliku od sna, mora biti dosledna. To, rečeno jezikom Stanislavskog, znači da ako na početku dela puška stoji na zidu, do kraja ona mora da opali.

Umetnost, smemo najzad reći, postoji zbog kompozicije. Ustrojstvo dela je ono što biramo pre samog čina stvaranja. To je ono što neki pisci nazivaju dominantni ton pisanja. Kompozicija je idealna mreža u koju se utiskuju delovi stvarnosti. A oni se biraju i nemilice kroje tako da se uklope u datu umetničku mapu. Pravi umetnički profesionalci najpre odaberu sistem, a tek potom traže podesnu stvarnost za njega.

Na ovaj način dolazimo do apsurdnog odnosa umetnika i hedoniste. Oni koji slave život preziru umetnost, jer je veštačka, a oni koji se bave umetnošću nipodaštavaju život, jer je samo toliko dobar da se od njega uzmu delovi i ukroje prema uzvišenim potrebama klarizma i savršenih proporcija.

Zato bi se vic s početka teksta možda mogao ispričati i obrnuto: "Dođe lekar sa nožem u grudima kod pacijenta i krkljajući zatraži prvu pomoć..."

broj komentara 1 pošalji komentar
(utorak, 30. apr 2019, 02:14) - justina [neregistrovani]

moderna slika

Moderna slika, narocito apstraktna u svim vidivima, postala je intelektualno umorna i drustveno neefikasna, samouverena, uobrazena. Smisao je izmanipulisan. Unistice samu sebe.