Život na papiru

Vreme sve stavlja na svoje mesto

O zavodljivoj i naoko humanoj tvrdnji da "vreme koje sve stavlja na svoje mesto" dosta smo raspravljali na studijama Svetske književnosti.

Naši profesori Dragan Stojanović, Aleksandar Ilić i Vladeta Košutić, inače sasvim neskloni misticizmu ili bilo kakvom romantičnom predavanju, otkrili su nam da tvrdnja da u umetnosti (tek) vreme sve stavi sve na svoje mesto krije u sebi dve ozbiljne stvari.

Prva je da ispada kako savremenici umetnika ne mogu da procene njegovu vrednost, jer su možda glupi, slepi za pravu umetnost ili im je predstava o umetnosti jednog umetnika isuviše "uprljana" njegovom, recimo, ne baš najboljom naravi.

I druga, da kada umetnik umre, sledeće generacije imaju obavezu da stvari dovedu na svoje mesto i to nepogrešivo čine zato što posmatraju samo delo, bez uticaja umetnika i stoga što, za razliku od umetnikovih savremenika, moraju temeljno i od početka da pročitaju šta je on to pisao, a ne da ga ofrlje "čituckaju" dijagonalno kao njegovi savremenici koji i pre nego što otvore njegovu knjigu "znaju" šta je taj mogao da napiše.

Ako ovaj mehanizam, makar i ovako šljampavo funkcioniše, onda ne bi trebalo da se brinemo. Što je dobro biće uvek spaseno, što je loše (a danas glasno hvaljeno) biće nepogrešivo poslato u zaborav.

No, da li je baš tako? To da "vreme sve stavlja na svoje mesto" ima, videli smo, veze s marljivim radom narednih generacija. A da li one tako naporno rade u slučaju naše književnosti?

Tri primera temeljno zaboravljenih, a izuzetnih romana daće dosta razloga za nervozu.

Roman "Pesma" (1952) Oskar Davičo pisao je u najboljem stilu (tad) novog francuskog romana. Na oko dvesta stranica obradio je samo 22 časa ili malo jače, u životu jednog beogradskog ilegalca. I sve je stalo u tih dvadesetak sati: i slutnja i nedoumica prvog popodneva, i teško veče koje je preživeo, i teskoba te poslednje njegove noći, i prljavština s kojom se stalno bori, i varljivo jutro poslednjeg dana, i njegovo hapšenje u podne. 

Roman je zaboravljen i niko nije našao za potrebno da odvoji lik ideologa Titove kulture od dela samog.

"Poslednji zanosi Milice Stojadinović Srpkinje"

Milica Mićić Dimovska živela je život po strani. Nije bila mnogo glasna, nije bila naročiti orator, naoko se činilo da je još jedna od spisateljica koja ne može da sabere mnogo više od trenutnih ushita.

Ali ona je napisala roman "Poslednji zanosi Milice Stojadinović Srpkinje" (1996), psihološko štivo bez sličnih u našoj literaturi. U ovom romanu stalno gledamo lik i ogledalski odraz junakinje: lik bi da ubedi Milicu da je heroj, odraz joj stalno govori da je zanesenjak, kukavica, i čak bludnica u pokušaju da se poda grofu Vronskom. Kakva izuzetnost u ženskoj psihologizaciji!

Filozofski roman Radomira Konstantinovića "Dekartova smrt" (1996) takođe je praktično nepročitan. Uistinu, ovo veličanstveno štivo teško se i čita: nema pravu radnju, već umesto nje teskobu; nema pravu razvojnost, već jedino psihološku gradaciju u čijem središtu se nalazi odnos oca i sina. Majstorstvo pravljenja romana bez prave radnje može da pouči mnoge pisce.

No kako će ove knjige bilo koga bilo čemu poučiti kad "vreme koje sve stavlja na svoje mesto" u njihovom slučaju nije odradilo posao?

Ipak, stvar se uvek da popraviti. Posle novog dolazi još novije vreme. Današnje "vreme koje sve stavlja na svoje mesto" su doktorandi Katedre za Srpsku književnost rođeni između 1993. i 1995. godine.

Hoće li sve staviti na svoje mesto, sada samo od njih zavisi.

broj komentara 1 pošalji komentar
(utorak, 23. apr 2019, 05:31) - anonymous [neregistrovani]

Varljivo vreme

Sve ima svoje vreme, i svakom poslu ima vreme; pa eto i varljivo vreme.