Život na papiru

Imate li u kući vunderkinda?

Svako ko je u detinjstvu bio oglašen za vunderkinda, dobro zna šta mu je ta laskava titula donela. Čuda od dece voli svaka sredina, a naša reklo bi se naročito. Kad vam mali svira klavir najbolje u mestu, onda dobijate „preko reda“ i na „jaku meru“, ali nismo samo mi i naše vreme slabi na to.

Problem sa čudesno obdarenom decom je, paradoksalno, u njihovom talentu, koji je tako netipičan da dete neminovno postaje „cirkuski artista“ pre nego što je stiglo i do „a“ od „artizma“. Čudesna deca, uz to, vrlo brzo izgube svako pravo na privatnost, pa im se frustracija umiruje kohezijom najuže porodice. Ovo poslednje pokazuje se kao najgore, iako se na prvi pogled ne čini tako.

Zbijanje redova porodice znači da se svi ukućani okupe oko vunderkinda i počnu da služe njegovom talentu. Netalentovana braća i sestre vunderkinda postaju nalik Pepeljugama, a roditelji ih rano ubede da porodici nema druge do da ostane „vunderkindo-centrična“. Ne treba biti klinički psiholog pa shvatiti koliko je to okruženje nepodsticajno za male genijalce, i kako se iz ovakve porodične klice veoma teško postaje odrastao čovek.

Zato vunderkinde ono najgore čeka kad porastu, jer odrasti moraju svi, pa i oni. Kada prestanu da budu „kind“ nekako se zagubi i ono „vunder“, pa se i od njih, kao od ostalih odraslih umetnika očekuje da znaju šta je život, da bi znali i šta je umetnost. A da li vunderkind to može?

Izgleda da ne može. Tu krene lutanje i posrtanje, ili u najboljem, jedno novo, zakasnelo odrastanje, kad je čitavu „čudesnu istoriju“ najbolje zaboraviti što pre. A što je i ne zaboraviti, kad su vas kao čudo od deteta svi zaboravili u času kad ste dobili ličnu kartu?

Vunderkinda ima od ove i one vrste. Postoji, međutim, oblast u kojoj su čudesna deca daleko najbrojnija. Reč je, naravno, o umetničkoj muzici. Valjda je sam Mocart ovome uzrok. Nadarena deca najlakše se prepoznaju ako nožicama ne mogu da dohvate pedale, a ipak sviraju klavir, ili ako u ručicama drže minijaturnu violinu preko čijih žica gude kao heruvimi.

Zanimljivo u ovom članku je jedno: gotovo da ne znamo za vunderkinde u književnosti (iako slučaj mladog pisca Tadije Čalukovića u poslednje vreme donekle ovo opovrgava). Zašto je to tako? Jesu li oni lenji? Da li se porodice ne mobilišu toliko oko malog koji u ćošku piše pesme? Biće da je po sredi nešto drugo.

Mit o „vunderkindu“ tesno je povezan sa nastupanjem na sceni. Mali šmiranti među glumcima, mali Mocarti među muzičarima mogu da se pokažu. Šta ćete s malim pesnikom? On u najboljem može da izazove uzdahe baba-tetaka na školskim priredbama kad odrecituje svoje sočinenije za dan škole.

Tu dolazimo do najsurovijeg dela koji se nije promenio izgleda još od Mocarta. Niko nije vunderkind u svom selu, pardon u svojoj kući. Za vunderkinda niko ne mari ako to treba da pokazuje u kuhinji ili toaletu.

Vunderkind, dakle, mora da bude mamina i tatina dika, ali tako da to bude vidljivo, te da za to zna komšinica, daleka rođaka (koja je ljubomorna što i ona nema takvog sina) ili kolege na poslu. U osnovi negovanja vunderkinda nalazi se nesumnjivo mentalitet palanke.

Hvala bogu, te su pisci toga pošteđeni. Kasno stasavaju, nemaju zvanične škole za svoj umetnički zanat, te su kao deca barem ostavljeni na miru. Da li je zbog činjenice da nije opterećena vunderkindima, književnost zbog toga srećnija, valjalo bi tek proveriti.

broj komentara 0 pošalji komentar