Ko se boji rata još?

Kada se pogleda ogromna raznolikost književnosti koja se od Gilgameša do danas piše nekih 6.000 godina, onda se može kazati da se sva tematika književnostoi ustvari kreće oko četiri teme: bog, ljubav, smrt i rat.

Profesor Nikola Milošević bio je među studentima svetske književnosti poznat po cinizmu. Za seminarske radove zadavao je temu „Zašto je Raskoljnikov ubio tu babu“ i govorio: „Kolege, obratite pažnju na svaku reč u naslovu seminarskog rata, ali naročito se udubite u razmišljanje nad rečju 'tu' jer ako ne ponudite valjan odgovor za reč 'tu', nećete proći.“

Takav kakav je, Nikola Milošević je imao i recept za dobar roman. Po njemu je bilo potrebno da se u idealnom romanu nađe čak 65 odsto rata, potom 30% ljubavi i 5% silaska u donji svet.

Izgleda da je ovaj recept prihvatilo mnoštvo pisaca ne samo romana, već i filmskih scenarista. Naročito u poslednje vreme čini se da svako ima svoj rat. Dugačka je lista literarnih dela sa tematikom Prvog svetskog rata koji su napisani pred ili u jubilarnim godinama.

Vuk Drašković objavio je dva romana s ovom tematikom Tamo Daleko (2013) i Kralj Aleksandar od Jugoslavije (2018), Biljana Srbljanović dramu Mali mi je ovaj grob (2013), Milena Marković komad Zmajeubice (2014), Dejan Atanacković roman Luzitanija (2017), Nikola Moravčević Vreme Vaskrasa, Jelena Bačić Alimpić Nigde nema te (2017), Slobodan Vladušić Veliki juriš (2018), Milan Bogojević Male priče Velikog rata (2018).

I na ovim naslovima se spisak ne završava.

Šta je pisce nagnalo da u šest godina napišu otprilike isto onoliko koliko je napisano u prethodnih pedeset? Strah pred velikom tematikom – razlog koji je Predrag Palavestra naveo u svojoj studiji Prvi svetski rat u novijoj književnosti kao razlog za odsustvo velikog broja naslova s ovom tematikom - očigledno više ne postoji.

Jesmo li zaista toliko kuražniji od naših prethodnika?

Čini se da je nešto drugo u pitanju. Do ovih godina nije bilo moguće zamisliti drugačiji do herojski ton pisanja na ove teme. Herojski tip predstavljanja istorije nije moguće preterano inovirati i on nudi najmanje varijacija. Kada imate opisan besprimerni heroizam u romanima
Krila, Vreme smrti i Srpska trilogija, kuda kao pisac da krenete dalje?

U novijem pisanju zato je sve prisutnija ironija, politička kritika i travestija. U podnaslovu drame Milene Marković stoji „junački kabare“, a Atanackovićev roman veliko je travestiranje istorijskih tema.

Uprkos tome čini se da srpska književnost još nema svog dobrog vojnika Švejka, a ovde ne mislim doslovno na lik Jaroslava Hašeka, već na princip dobroćudne i plemenite književne ironije.

U novijim delima koja su kod nas na ove teme pisana, primetnija je groteska i surova politička kritika.

Neki zli karakteri hvataju u mrežu naivne mladiće i teraju ih na atentate. Neke zle okolnosti grizu krunisane glave i gone ih da zajedno sa svojim narodima srljaju u propast.

Ne meša li se naša sadašnjost svojim dominantnim tonom življenja u prikaz prošlosti koja, ipak, nije bila takva?

Opominjača nam očigledno ne manjka, ali oni treba da znaju: kada podignu uvis kažiprst i počnu da prete istoriji i minulim pokolenjima, moraju bar malo da liče na biblijskog Noja.

Imamo li mi danas takve pisce, ili još pre može li se danas uopšte biti pisac biblijske snage? Vreme Lava Tolstoja ili Borisa Pasternaka je izgleda nepovratno prošlo – barem dok se drugačije ne dokaže.

broj komentara 1 pošalji komentar
(utorak, 02. apr 2019, 19:54) - Vjekoslav [neregistrovani]

Katarza

Ne znam da li u književnosti ima pomodarstva i trendova ali Srbi kojih je sve manje u borbi sa vetrenjačama treba da se zamisle da li im je hrabrost u stvarnom životu postala pomodarstvo i droga koja podiže adrenalin i hrabrost zbog hrabrosti a ne u cilju realne ostvarive alternative za rešenje problema. Uglavnom Vuk Drašković je svakim romanom pogodio u metu srpskih društvenih devijacija, onoga što ih vuče u ponor ma kojim se imenom zvalo pa bilo to ime i hrabrost.